„Samo je htela da bude dobra vernica“, kaže u dokumentarnom filmu „Nikom ona ne treba“ majka kćerke, koja je otišla sa 18 godina u Siriju. I zaista, sudeći po ćutanju svih nadležnih državnih organa, ove devojke i žene, iako su državljanke Srbije, prepuštene su na milost i nemilost haosu koji hara Sirijom i tim delom planete.

Dženeta Agović, iz nevladine organizacije Impuls iz mesta Tutin u Sandžaku, kaže za VOICE da je, prema njihovim saznanjima, u takvoj situaciji ukupno 26 žena iz Srbije i njihove dece.

„Povremeno mi se javljaju žene iz logora… To su strašne priče. Jezivo je sve…“, navodi Dženeta Agović. Dodaje da se žene izložene torturi i raznim vrstama nasilja, tako da se može pretpostaviti da je prisutno i seksualno nasilje prema ženama i devojčicama, iako one o tome ne pričaju.

Majka s početka ovog teksta kaže da su, čim su saznali da im je kćerka otišla u Siriju, upoznali policiju i BIA sa dešavanjima.

„Čuli smo da se udala za čoveka tamo. On je bio nasilan čovek, a o situaciji u Siriji neću ni da govorim. Razvela se od njega i rekli su da živi u nekoj kući gde žive razvedene žene, koje ne mogu da izađu odatle dok se ne udaju ponovo. Onda joj je jedan odavde ponudio brak, a ona pristala. Mi znamo da je tamo dozvoljeno muškarcima da imaju više žena. Pa je 2017. godine rodila zdravog dečaka. Pa je 2018. rodila devojčicu, koja će kasnije poginuti u bombardovanju. Ćerka i unuk su bili teško ranjeni, ali su se srećom oporavili…“, priča ta majka, koja – kao i sve ostale – želi da ostane anonimna iz razumljivh razloga.

Dodaje da majka i sin žive u „kampu“ Roj, u više nego nehumanim uslovima. „Kažu da su ih posetili samo par puta iz Crvenog krsta i to je sve…“, navodi. Drugi „kamp“ se zove Al-Hol, u kojem su uslovi za život takođe nehumani. Stručnjaci Ujedinjenih nacija uputili su pre godinu dana apel u kome su iskazali “ozbiljnu zabrinutost” zbog pogoršanih i, inače loših, bezbednosnih uslova u „kampu“ Al-Hol i Roj, na severoistoku Sirije. Radi se o „kampovima“ pod kontrolom proameričkih Sirijskih demokratskih snaga, u kojima se nalaze mahom žene i dece. Koji više liče na logore nego na kampove.

Uslovi u „kampovima“ su surovi

Drugi slučaj govori o devojci koja je prvo otišla u Jemen, pa u Tursku sa mužem i odatle zajedno u Siriju. „Njen muž 2016. beži pred napadom Kurda, a ona ostaje sama. Kurdi je hvataju i odvode je u logor, nedostaju joj hrana, voda, sredstva za higijenu. Ali i kad ima, to mora da se plati. Mi joj šaljemo novac, postoje kanali za to. Kažu da su u kampu samo žene i deca. Mušku decu posle 10. godine oduzimaju od majki i više ih nikada i ne vide…“, navodi druga majka. 

Treći slučaj: žena koja je živela u Nemačkoj. Odatle je pobegla iz lošeg braka, ali u humanitarnu katastrofu. Iz nasilja u braku, u nasilje nad nasiljem – u Siriju. „Srela je u Nemačkoj novog čoveka i udala se po drugi put, rodila je drugu devojčicu, takođe u Nemačkoj, 2013. godine. Ali, on odlučuje da se iz Nemačke preseli u Tursku i onda završavaju u Siriji. Ona sada želi da se vrati kući. Uslovi u logoru su surovi, kažu da ih kažnjavaju elektrošokovima…“, priča treća majka.

U ratu u Siriji je od 2011. godine do danas stradalo oko 400.000 ljudi, a milioni su raseljeni. Hiljade dobrovoljaca su sa sobom poveli svoje devojke, žene, sestre, obećavajući im bolji život. Poverenje su skupo platile. Mnoge žene su odvedene na silu, mnoge su prevarene i zavrbovane na različite načine.

Žrtve surove ratne trgovine

Posle poraza i bekstva Islamske države, žene su smeštene u logore. U tim logorima je trenutno oko 700 žena i 1.500 dece iz više od 40 zemalja širom sveta. Postale su žrtve surove ratne trgovine. Čak i da su učinile neko krivično delo, njihovo ustavom zagarantovano pravo na život i državljanstvo nalaže da se prema njima postupa kao prema građankama Srbije.

Hristina Piskulidis iz Astre, nevladine organizacije za borbu protiv trgovine ljudima, objasnila je da način na koji su se ove žene našle u veoma teškoj situaciji podseća na jedan od klasičnih načina vrbovanja devojaka koji se zove „loverboy“, gde one zapravo ulaze u emotivni odnos sa osobom koja ih kasnije prodaje.

U izbegličkim „kampovima“ im nedostaje sve, od hrane do sredstava za higijenu. U „kampu“ su samo žene i deca. Rodbina šalje novac, jer kako rekoše – postoje kanali za transfer novca, ali se često dešava da mesecima čekaju na isplatu. Nisu retki ni požari pa se dešavalo da tokom zime izgore žene i deca, kažu – planu po dva-tri šatora, i nema mogućnosti da budu spašeni. U kampu nije dozvoljena upotreba mobilnih telefona, ali žene često krše ovo pravilo, iako je za taj prestup predviđen zatvor. Tako je jedna od državljanki Srbije 2020. godine bila osuđena na četiri meseca zatvora.

“Zabranjeno im je da imaju mobilni telefon. Kontrole su česte a kazne rigorozne ukoliko pronađu telefon. Upadaju u šatore u bilo koje doba dana/noći, sve prevrnu, isprosipaju tražeći telefon.  Žene zbog telefona  budu u zatvoru i tri meseca. To je tek patnja… Situacija je alarmantna. Tamo je blago rečeno humanitarna katastrofa”, priča Dženeta Agović.

U Srbiji različiti aršini za različite nacionalnosti

Nadležni organi države Srbije ostaju, međutim, nemi na vapaje roditelja i zatočenih žena. U susedstvu, međutim, nije baš tako. Primera radi, 2019. godine kosovske vlasti vratile su na Kosovo 110 svojih državljana, odnosno državljanki – 32 žene, 74 dece i četiri muškarca sa područja Sirije, nakon propasti Islamske države.

„To je bio jedini put da se suočimo s problemom. Ti ljudi su naši građani. Naš ustav nam propisuje da se staramo o svojim ljudima, bez obzira na to gde se nalaze“, rekao je tada Mensur Hoti, direktor Sektora za javnu bezbednost, za Dojče vele.

Slično se desilo i u Bosni i Hercegovini, takođe 2019. godine, kada su vlasti omogućile povratak 24 državljana, odnosno državljanke BiH.

Zašto ćute nadležni u Srbiji? U strahu od terorizma? Ili zbog verske pripadnosti ugroženih državljana Srbije? I u Sandžaku, među građanima, vlada svojevrsna zavera ćutanja. Zbog straha od odmazde prema zatočenima? Ili zbog moguće odgovornosti uticajne Islamske zajednice?

„U poslednjih deset godina imamo iskustvo sa muškarcima koji su vraćeni iz Sirije i Rusije. Tu se vidi jedna vrsta diskriminacije našeg tužilaštva jer postoje dva krivična dela – učešće u stranoj vojsci, ako ste išli da ratujete na strani Rusije, i terorizam, ako budete isporučeni iz Sirije. Ako ste išli u Rusiju – dobijate uslovne osude. Nikad nisam dobio odgovor na pitanje koja je razlika između ta dva ratišta: zašto je jedno terorizam, a drugo učešće u stranoj vojsci“, zapitao se advokat za ljudska prava Aleksandar Olenik na promociji filma „Nikom ona ne treba“ u Novom Pazaru.

„Mislim da bi povratak ovih žena i dece davno bio obezbeđen da su pripadnice srpske nacionalnosti. Setimo se Miladina Kovačevića, koji je šenlučio u SAD, a država je od para građana bez problema izdvojila milion dolara i obezbedila mu povratak“, navodi Dženeta Agović.

„Obrisi belih kampova i deca tužnih očiju koja se drže za skute svojih majki čije su misli, glasovi i vapaji upućeni nama. Glasni su, ali ih mi ne čujemo. Zašto?“, navodi naratorka u dokumentarnom filmu „Nikom ona ne treba“, u čijoj produkciji je, pored Impulsa iz Tutina, učestvovala i nevladina organizacija za borbu protiv trgovine ljudima Astra, u okviru projekta „EU za tebe“.

Dok god država ne odobri povratak žena i dece – povratka neće ni biti. Možda javnost može pomoći, ukoliko nam je preostalo zrno empatije…

Dinko Gruhonjić (VOICE)