Moj deda već dugo ore nebeske njive, kao i Balaševićev, ali se deda za života nije profesionalno bavio oranjem, već je bio šumarski inženjer, rođen u Kragujevcu, pa se odmah posle onog drugog rata iz Šumadije preselio u Vojvodinu, u Novi Sad, po pozivu profesije, i otad smo mi Petrovići u neku ruku i Vojvođani.

Deda Radiša, baka Vera, prabaka Marija (Krušedolac), živeli su u Dositejevoj ulici broj 4, Salajka, u kući sa velikim dvorištem iz kog se sećam baštenskog patuljaka u centru kružne staze, malog drveta smokve i krova od garaže, ispod oraha, na koji sam se pentrao u majici sa motivom serije “Sandokan”. Pa sam odatle čak jednom i pao, ostavši živ, ali zahvalan dedi koji me klepio nekim štapom po zadnjici, što je bilo gore od pada sa krova garaže u Dositejevoj 4. Bar me naučio da se ne treba pentrati po krovovima ako tamo nema šta da tražiš. To nikako mnogi da nauče.

Dijagonalno od našeg dvorišta, u paralelnoj Ulici Jovana Cvijića, živeo je Đoka Balašević. Đole je našu Dositejevu ulicu opevao i u pesmi:

Više ne prolazim
ulicom Dositejevom
i nemam pojma
kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka
dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.

I ja danas retko prolazim ulicom Dositejevom. Familija je odavno na Petrovaradinskom groblju. Baku Veru smo sahranili usred bombardovanja, kada smo mi Beograđani sačekali skelu s druge strane Dunava iz koga su virili ostaci srušenih mostova, da nam se pridruže Novosađani, pa da odemo na groblje i baku sahranimo dok su zavijale sirene. Sestre po stricu Oljica, Maristela i Lidija, odavno su negde preko bare, sa svojim diplomama i porodicama, sestra Jeja, po strini, još je u Novom Sadu, ali se u međusobnim poslovnim jurnjavama retko kada vidimo. Nema više ni one kuće u ulici Dositejevoj broj 4, tu je sad novogranja, gde sam pre neku godinu došao da vidim gde je to, ako me neko pita…

Imam dakle sve predispozicije da budem Vojvođanin, možda bih onom popisivaču stanovništva mogao da izvadim porodični album sa slikama iz našeg vinograda u Bukovcu, te mu ga poturim kao dokaz “vekovnog ognjišta” koji smo prodali jer nema ko da brine o čokotima i vinogradarskoj kući, u blizini koje je bio neki nemački bunker.

Ipak, ispostavilo se, taj predlog da se pred popisivačem predstaviš kao Vojvođanin, čitao sam u izjavama onog histeričnog hora koji bi se na popisu najradije izjasnio kao Srbin-naprednjak, jeste “opasnost” koja se nadvila nad našom zemljom baš u trenutku kada se ale i vrane grupišu oko nje i nad najvećim sinom naših naroda, bez narodnosti.

Nisam do sada sretao mnogo “opasne Vojvođane”. U pitanju je neki fini svet s kojim možeš i na barikade, ali možeš i da lumpuješ uz tamburaše. I sve uvek završi tako što se izljubimo, kucnemo uz: “Da smo mi nama živi i zdravi”.

Sećam se, 1999. godine, sreo sam, pak, “opasne Banaćane”, moje drugare iz Crepaje koji su mi obećavali da ću postati amabasador Banata u Beogradu, kad se Banat otcepi od Vojvodine. Napomena: šalili smo se, al i danas planiram da odštampam vizit-karte: “Počasni konzul Banata u Beogradu”.

Crepajce, “opasne Banaćane”, upoznao sam kada su oterali Slobine fenderaše namerne da im naplate porez i ogule kožu s leđa. Došao sam tamo kao novinar, a vratio se kao prijatelj. I danas odem u Crepaju da slušamo bluz i jedemo rinflajš na Veliku Gospojinu. Možda bi se i izjasnio ko Banaćanin, mada bi se onda desilo, slutim, da bi se “moji” Vojvođani naljutili.

Jer, cela ta priča oko čovekovog osećanja zvanog nacionalnost u startu je intima, nešto što je duboko u tebi, manje u genima.

A ponekad je u pitanju i čista zajebancija na prostorima gde je već postalo tužno šta je sve čovek spreman da uradi kako bi dokazao da je poseban samo zato što je Srbin, ili na primer Hrvat. Nacionalnost je ovde postala pre zanimanje, profesija koja se stiče tako što ti tamo u izvodu iz matične knjige rođenih nešto upišu, bez da te pitaju.

Na raznim popisima po bivšoj SFRJ sve je više Eskima, Hotentota, Avara, pingvina i nojeva. Ako se osećaš kao pingvin, logično je da se tako izjašniš. Prilikom poslednjeg popisa stanovništva u Srbiji, 2011. godine, skoro 82.000 osoba je u rubriku „nacionalna pripadnost” upisalo pripadnost imaginarnoj naciji – najviše je Džedaja (640) i Marsovaca (268).

Džedaji i Marsovci nisu, pak, tolika opasanost kao Vojvođani, jer šta bi nam otcepili Marsovci, kad je Mars odavno proglasio nezavisnost od Srbije i ostatka sveta i sa njega ljudi uglavnom padaju, pa je “palih s Marsa” u Srbiji bar 1000 puta više nego Marsovaca.

Kolega Mihal Ramač, drugi po redu glavni urednik Danasa, jednom je rekao da se, iako se čitav vek druži i živi s Vojvođanima, intimno oseća kao Stari Sloven.

Ovde kod nas na Dorćolu sve je više Starih Dorćolaca, potomaka drevnih Kelta, a njaviše je Starih Beograđana, jerbo je to postala nekakava moda & prestiž da dokažeš da tvoje porodično stable niče još od kada su se ukrstili Sava i Dunav.

Tako da slutim da će moj razgovor sa popisivačem biti komplikovan:

POPISIVAČ: Šta ste vi po nacionalnoj pripadnosti?

-Pa, majka moje bake po ženskoj liniji bila je Nemica. Otac moje prebake bio je Francuz, dok je njen muž bio novosadski boem, koji je s tamburaškim orekestrom dolazio pod pendžere u Dositejevoj broj 4 da kao Romeo moli za oproštaj što kasno stiže iz kafane. Prabaka je bila fotograf i jedno vreme živela je u Kotoru. Možete upisati: Nemačko-francuski boem, Vojvođanin sa Dorćola, fotograf iz Kotora, budući ambasador Banata u Beogradu… Dakle, Banaćanin. Ili ipak upišite samo Manji Srbin od Velikih Srba. Ili ipak… Ma upišite šta god hoćete, kome je to bitno…

Dragoljub Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista Danas, novinarstvom se bavi od 1994. godine. Pre Danasa radio je u Borbi, Našoj Borbi i Glasu javnosti, a kolumne je pisao za mnoge medije – od NIN-a, preko Kurira, do Nedeljnika i portala N1. Koautor je satirične emisije PLJiŽ koja se emituje na TV Nova S. Dobitnik je više nagrada, otac dve ćerke.

(Slobodna reč, foto: Medija centar Beograd)