Pre nekog vremena, komšinica je čula od nekog, koji je od nekog čuo, a ovaj od nekog svog – da će blizu naše zgrade da grade javnu kuću.

-Baš javnu kuću?! – bio je šokiran naš komšija.

-Tako su mi rekli… Ali neće biti obična javna kuća, biće ekološka javna kuća! – kazala je komšinica šta je čula od nekog, koji je čuo od nekog, a ovaj od nekog svog.

-Ekološka javna kuća!? Kakve veze ima kupleraj sa ekologijom? – bio je još više šokiran onaj komšija.

-Tako su mi rekli… Ekološka… Biće da se iznajme bicikli… – kazala je komšinica.

-Da se iznajme bicikli! Pa šta će vam bicikl u javnoj kući? – onaj komšija je već bio spreman za šok sobu.

-I biće punjači za električne automobile… Tako su mi rekli! – kazala je komšinica.

-Punjači za električne automobile! A šta će im u javnoj kući punjači za električne automobile! Šta će vam uopšte, mislim, punjači za električne automobile kad ovde niko nema električni automobil! – komšija je na kraju pao u nesvest jer je vala sve video u Beogradu, samo nije video ekološku javnu kuću, i to pod svojim prozorom.

Sutra, komšinica ga je posetila sa svežim demantijem.

-Komšija, neće biti javna kuća, ja sam nešto pomešala! Biće javna garaža! – rekla je komšiji.

-Javna garaža! Baš pod mojim prozorom! – komšiji je sad bilo još gore.

-Jeste, ali ekološka javna garaža! Biće da se iznajme bicikli i punjači za električne automobile! Vesić je rekao da u Evropi nema takva garaža – objasnila mu je ukratko šta je čula.

I tako je Beograd, grad gde su betonirali sve što se moglo betonirati, posekli sve što se moglo poseći, dobio ekološku javnu garažu, koja ima solarne panele, punjače za električna kola, koja, doduše, niko ne vozi, a možeš da iznajmiš i bicikle, koje, doduše, nemaš gde da teraš – pošto u centru grada nema biciklističkih staza, a ako ih voziš po trotoaru, pešaci vade pajsere koje nose ispod jakne, a ako ih voziš po kolovozu, osećaš se ugodno ko da si na trkama bikova u Pamploni.

Uglavnom, reči ekološki i ekologija – postala su veoma moderne, pa danas imamo ekološke javne garaže, ekološke ustanke, a dobijamo polako i ekološku svest. Tako da su i vlastima i opoziciji usta puna ekologije.

Ekološka svest po pitanju bara i baruština u Srbiji do sada nije bila na visokom nivou, osim ono kad je Miki iz Kupinova ušao u Velikog brata, pa svakog jutra dok se brijao pevao pesmu: “Dođi draga na Obedsku baru“. Tad smo saznali da ima jedna lepa bara, Obedska, negde u Sremu, gde od flore i faune najbolje uspeva Miki iz Kupinova, koji je u to vreme bio ugrožena vrsta, pošto je u jednom trenutku napustio kuću Velikog brata, pa je čak i Veran Matić, prvi čovek tadašnje Televizije B92, objašanjvao naciji šta se desilo sa tim novim rijaliti herojem iz obližnje Obedske bare.

Možda baš zato što su od pojave tog prvog rijalitija u Srbiji, Velikog brata na B92, Srbija zatvorila u neki paralelni svet baruština Parova i baruština Zadruga, gde se brine samo ko će koga, zaboravilo se potpuno na prirodu. Jer svi sede i bulje u televizor, brinući za primerke divlje faune kakvu gaje Željko Mitrović i Milomir Marić.

Onda kad smo već mislili da Srbin ne može ni zbog čega da se pobuni, Srbi počeli da se bune zbog zagađenja prirode, a ekologija, kako je svojevremeno rekao živopisni Nikola Šećeroski, jeste nauka o zagađivanju.

Srbi zapravo, ko onomad Šećeroski, nemaju pojma šta je tačno ekologija, ali polako uče. I deluje da može ova vlast da ti radi šta hoćeš – da ti smanji penziju, oduzme ljudska prava, oduzme medijske slobode, al’ ako Srbin čuje da NEKO hoće da mu oduzme EKO, da reku stavi u cev, odmah istrčava na ulicu da se pegla s policijom i dernja do iznemoglosti. Srbin, je, jelte, postao ekološki svestan, mož misliti.

Odem pre neki dan na Baru Revu, pažljivo prateći uputstva Dragoljuba Bakića: šesti semafor od Pančevačkog mosta kada krenete Pančevačkim putem. Brojao sam semafore i stigao pravo na lice mesta, baš tamo gde je Ceca Bojković stala ispred kamiona.

Na Bari Revi su istovarali građevinski otpad i napravili celo jedno brdo od šuta. Ma koje brdo, napravil su Alpe i Ande od šuta. Tek kad sam tamo stigao shvatio sam šta ima desetak kilometara od centra Beograda – lokvanji, labudovi, divlje patke, a od nedavno planinski venac od šuta zbog kog se pobunio sav onaj ekološki buntovnik koji je sišao sa Stare planine.

Onda su krenuli da dolaze glumci da podrže ekološke aktiviste, pa je jedan tamo primetio, da, kad su branili Staru planinu, niko od glumaca nije došao, jer je Stara planina Bogu iza tregera. Pa kad prođeš Bogu iza tregera onda dva ćoška levo. Ali Reva je zgodna jer od Beograda stigneš kolima za tili čas na „licino mesto“. Važno je samo da se ne zabrojiš brojeći semafore.

I nekako mi je bilo lepo na Bari Revi, jer sam video ljude kako se bune, a ljudi koji se bune postali su ugroženija vrsta od orla belorepana iz bare Reve, jerbo ih u Srbiji sve manje ima. Ko pande su, morate ih držati u rezervatima, da ne bi totalno izumrli.

Posle mi se javi prijatelj, opozicionar, kaže: trebalo bi iskoristiti ove male ekološke pobune, da opozicija to preuzme, te da kanališe nezadovoljstvo.

-Jes – kažem ja njemu – biće vam to kanda malko nezgodno.

-Zašto? – pita me prijatelj opozicionar.

Opozicija je, objasnim mu, najtanja na jahanju na priči oko ekologije, pošto glavni opozicionar, Đilas, ima jedan mnogo veći greh od onih izmišljenih 619 miliona evra koje je, kako vele naprednjaci, opljačkao iz državnog budžeta sve trpajući u džepove. A to su onih oko 400 platana koje je posekao kao gradonačelnik Beograda, pa su ga prozvali Drvosek. Posle je tu zasadio nove platane, mnogo više desetogodišnjih platana, koji su više ličili na pritke za paradajz.

Sada su te pritke za paradajz porasle, ne izgledaju tako loše nakon 10 godina, ali je Đilasa i dalje najlakše gađati na ekologiju, nauku o zagađivanju. Gde je najlakše gađati i vlast. Tako da su sada popularni postali ekološki aktivisti, svi se kunu u Ćutu, jerbo on do sada ništa nije posekao. Ali, ekološki aktivisti postaju trn u oku i vlasti i opozicije, jer su neka nova lica, pa svima njima smetaju u političkoj nirvani.

Cela stvar je još bizarnija jer je Đilasova stranka nastala preuzimenjem Zelene stranke, ali je valjda bilo glupavo zadržati ime za partiju čiji je lider prepoznat kao Gradonačelnik Drvosek. I zbog koga su se ekološki aktivisti tada vezivali za platane po Bulevaru kralja Aleksandra.

Možda je ona anegdota s početka zapravo pokazala kuda ide srpska politika – Srbija postaje ekološka javna kuća, gde se svi bore za čistiju Srbiju, a Srbija nikada nije bila prljavija. I spolja i iznutra.

(Slobodna reč, Foto: MC)