U dosadašnjoj predizbornoj kampanji ali i inače, recimo u Skupštini Srbije, retko ko od političara u prvi plan ističe problem zdravstvene zaštite u Srbiji, iako je, prema istraživanjima javnog mnjenja kod nas, strah od bolesti i nemogućnosti lečenja najizraženiji egzistencijalnih strah kod građana. Međunarodnog konsultanta za javno zdravlje, doktora Dragoslava Popovića, specijalistu socijalne medicine sa završenim postdiplomskim studijama iz Socijalnih politika na Školi za državnu upravu i makroekonomiju Univerziteta u Mastrihtu. pitali smo kako je onda moguće da zdravlje građana nije političko pitanje, kako to komentariše? 

DRAGOSLAV POPOVIĆ: Ja mislim da je taj raskorak između politike i egzistencije građana pokazatelj sve besmislenosti našeg političkog sistema, u kome ni pozicija ni opozicija kao da ne žele i neće da se bave suštinskim, životnim potrebama građana. Da sam optimista, rekao bih da možda političari dobro shvataju koliko je održanje nikada-reformisanog zdravstvenog sistema teško ali prioritetno pitanje za ovaj narod, koji je ozbiljno izranjavan pandemijom i kome ozbiljno prete klimatske promene, sukobi u regionu i ekonomska kriza.

AUTONOMIJA: Pravo na zdravlje i na mogućnost lečenja je osnovno ljudsko pravo i samim tim jedna od ključnih obaveza države. Koliko tu obavezu poštuje naša država?

DRAGOSLAV POPOVIĆ: Država će reći – najbolje što može, ali to nije dovoljno. Mi imamo vrhunske lekare koji postižu vrhunske individualne rezultate u lečenju pacijenata, ali kada se gledaju ishodi zdravstvenog sistema – tu zaostajemo za okruženjem. Smrtnost od malignih oboljenja je kod nas visoka a to je ključni indikator koliko sistem može da se nosi sa izazovima društva koje rapidno stari i koje je izloženo izuzetno nepovoljnim uticajima sredine koja nas okružuje. To što su kod nas vodeće bolesti (cirkulatorne, dijabetes…) direktno vezane za stilove života, govori o tome koliko nam je svesno zdravstveno prosvećivanje i koliko nam je jaka promocija zdravlja i zdravih životnih navika. Na kraju, pandemija nam je ostavila ogorman višak smrtnosti a dugi kovid je produžio liste čekanja, ne samo za one koji su iz kovida izašli dugoročno narušenog zdravlja. Na sve to, došlo je do rasta nejednakosti u dostupnosti zdravstvenih usluga između urbanih centara i periferije a privatni sektor je ojačao kao nikada pre. Sve to građani znaju i zato njihova bojazan raste.

AUTONOMIJA: U kakvom je stanju državni zdravstveni sektor u Srbiji? I šta se dešava sa novcima koje građani svakog meseca, decenijama unazad, izdvajaju za sopstvenu zdravstvenu zaštitu? Utisak je da su se tokom pandemije značajnija sredstva iz budžeta plaisrirala u zdravstvo, ali smo se – sa okončanjem pandemije – čini se, vratili na “fabrička podešavanja” u pogledu ulaganja države u zdravstveni sistem… 

DRAGOSLAV POPOVIĆ: Ako pogledamo ukupnu potrošnju za zdravstvo u 2019, izdvajanja preko fonda zdravstvenog osiguranja su bila skoro jednaka izdvajanjima iz džepova građana. To nije bilo dobro. Onda je došla pandemija, pa s njom i dodatna upumpavanja novca iz budžeta u zdravstvo te se taj odnos promenio, ali privremeno. Kako je pandemija posustala, tako su i ta vanredna izdvajanja prestala pa smo ponovo u kriznoj situaciji.

Da objasnim samo jedno: bilo da govorimo o novcu iz fonda zdravstvenog osiguranja, bilo da govorimo o novcu iz džepova građana, govorimo o istom – novcu građana Srbije koji oni izdvajaju da bi dobili zdravstvenu uslugu koja im je potrebna. To su milijarde evra jednake 10 odsto BDP-a. Nema tu državnih ni partijskih para, iako sistemom upravlja vlast, ali nema ni odgovornosti, a kako smo rekli ranije ni političke volje da se sačuva ono što je dobro u sistemu i da se poboljša ono što ne funkcioniše dobro.  

AUTONOMIJA: Koliko uopšte može biti efikasan sistem po kojem se zdravstvo finansira doprinosima od mesečnih zarada, koje su kod nas male i koje, u ovako korumpiranom društvu, nisu osnovni izvor prihoda mnogih porodica?

DRAGOSLAV POPOVIĆ: Sistem iz 19. veka koji se bazirao na rastućoj ekonomiji i brzo rastućoj mladoj populaciji ne može da se nosi sa današnjim rapidnim starenjem stanovništva, porastom broja izdržavanih i ekonomijom koja je bazirana na infrastrukturnim projektima, koje izvode strane firme i strani radnici koji ne doprinose našem zdravstvu ni na koji (pozitivan) način. Neka me isprave ekonomisti ako nije tačno. Koliko recimo novca ide u fond zdravstva iz miliona od prodatog stana u Beogradu na vodi ili nekoj drugoj skupoj lokaciji? Bojim se da je odgovor – nula. ­Na sve to, i sama država potkrada samu sebe. Država se obavezala da ona pokriva 19 odsto građana koji su u stanju neke socijalne potrebe, ali suma koje se za to izdvaja je samo jedan odsto od ukupne sume koju prihoduje fond? Zbog smanjenih sredstava, plate u državnom sektoru nisu konkurentne i najbolji odlaze ili u inostranstvo ili u privatni sektor, a putovanja pacijenata do izlečenja su isprekidani nedostatkom opreme ili smeštajnih kapaciteta. A privatni sektor, koji nema tih problema, nema ni interesa da se integriše sa državnim sektorom. Cena specijalističkog pregleda u privatnom sektoru je recimo 3.500 dinara, a državni Fond za nominalno istu uslugu, državnoj ustanovi uplati 10 puta manje. To nije održivo ni prihvatljivo. 

AUTONOMIJA: U aprilu 2020. godine napisali ste da je finansiranje zdravstvenog sistema u Srbiji prvi prioritet i da je danas pravi trenutak za tako nešto, jer “jedan čovek odlučuje o svemu pa može i o tome”. Mislite li i danas slično?

DRAGOSLAV POPOVIĆ: Početkom 2020. su vodeći svetski stručnjaci za finasiranje zdravstva savetovali sve zemlje koje kao naša imaju finasiranje iz doprinisa da se prebace na sigurniji i predvidljiviji sistem finasiranja iz budžeta dok ne stvore nove sisteme zdravstvenog osiguranja i finasiranja koje bi pokrivale usluge i državnog i privatnog sektora, bar jednim delom. U međuvremenu su mnoge zemlje već krenule tim putem, uključujući recimo Crnu Goru, a kod nas i dalje onaj isti čovek donosi sve odluke, pa evo predloga da se uradi nešto zaista korisno.

AUTONOMIJA: Šta je to na šta se državni sektor može obavezati da će pružiti od zdravstvenih usluga svima kojima je usluga potrebna, s obzirom da je odavno jasno da je vreme kada su svi dobijali sve besplatno – nepovratno prošlo. Vidimo, na primer, rezultate ukidanja stomatološke prakse u domovima zdravlja – 700.000 građana Srbije bez ijednog zuba, pored hiljada privatnih stomatologa u zemlji… Jasan znak da ljudi nemaju novca za lečenje?

DRAGOSLAV POPOVIĆ: To je odličan primer šta dobijete kao rezultat kada zapostavite jednu službu. Vreme paradigme “pružamo sve usluge svima” je nepovratno prošlo. Vreme je da se prioriteti usklade sa potrebama i resursisma – jer građani moraju da znaju šta je to što mogu sigurno i na vreme da dobiju u državnom sistemu a šta će morati da traže od privatnog sektora ili negde drugde.  

AUTONOMIJA: Jasno je, takođe, da sistem bez sistema u kojem živimo jednima omogućava da se leče kod privatnika jer imaju novca, poput takozvane elite, drugima da daju poslednji dinar svoje skromne ušteđevine privatnicima za lečenje, a treći koji nemaju ni toliko novca su “osuđeni” na neefikasan državni zdravstveni sistem…

DRAGOSLAV POPOVIĆ: Iskustvo iz zemalja u tranziciji je da se u ovakvoj krizi nejednakosti samo produbljuju. Siromašni sve više idu u privatni sektor jer moraju, a partijska i politička elita u državni, ali ne kroz čekaonice, nego direktno preko uprave do zdravstvene usluge koja im treba, u zamenu za uticaj ili nešto drugo zauzvrat. I tu sada dolazimo do ključnih prioriteta reforme: državni sektor mora da obezbedi jednakost – minimum usluga,  prvenstveno onima koji su u najvećoj potrebi; drugo, mora da obezbedi kapacitet za zaštitu stanovništva od pandemije, klimatskih promena i katastrofa/hitnih situacija; treće, da obezbedi efikasne mehanizme i resurse za efikasnu prevenciju bolesti i promociju zdravlja. Ovo poslednje je jako važno jer za to privatni sektor nema posebnog interesa. Na kraju, država preko ministarstava i vlade mora da koordinira oba sektora, i državni i privatni, da obezbedi kontrolu kvaliteta i saradnju sa drugim sektorima kao što je obrazovanje, nauka, veterinarska medicina, zaštita sredine, mediji i slično. Tek kada svi resursi u zemlji počnu da rade koorodinirano – zajedno za jedno zdravlje, možemo očekivati dobre rezultate. Tek tada ćemo moći reći da imamo integrisan zdravstveni sistem. Tu se opet vraćam na potrebu refomisanog zdravtvenog osiguranja i finasiranja koje ce omogućiti efikasniju raspodelu sredstava i lakši pristup uslugama za sve građane.

AUTONOMIJA: Kako je na duži rok moguće popraviti stanje zdravlja građana Srbije, u uslovima kada veliki broj najboljih lekara, kao i oni mladi i talentovani, svoju budućnost pronalaze na Zapadu?

Idu jer su to kvalitetni ljudi, koji mogu da uspeju svuda a za koje mi očito nismo stvorili okruženje u kojem će biti poštovani i cenjeni, i u kojem će moći slobodno – od partijskog ili drugog uticaja – da vrate ovom društvu ono što je to društvo u njih ulagalo. Nije to teško, počnimo zapošljavati ljude na trasparentan način i na osnovu znanja i zasluga i podignimo plate. Rumunija je tako za godinu i po dana potpuno zaustavila odliv lekara. Plate zdravstvenih radnika rastu i u okruženju, samo Albanija ima niže plate od nas.

Dinko Gruhonjić (Autonomija, naslovna foto: Medija centar Beograd)