Premijer se konačno izjasnio. Da li je to dobra ili loša vest? Dobra za one koji smatraju da je kontinuitet vladavine, pa makar loše, bolji od diskontinuiteta. Takvi su do kraja birali i Miloševića. Loša je ova vest za sve koji se, umesto medijski insceniranom napretku nadaju supstancijalnom demokratskom pomaku.

Prvi bi Vučića svakako izabrali i za doživotnog samodršca, jer svaku promenu vlasti unapred dezavuišu kao eksperiment, prevrat ili smutnju. Vlast je za njih uvek u pravu i kada teško greši. Drugih je u Srbiji premalo. Rascepkani su. Još uvek demoralisani devijacijama Tadićeve ere.

Odgovor na lažnu dilemu koju je po ko zna koji put dramaturški trapavo, ali delotvorno nametnuo Vučić – ili ja, ili haos – biće verovatno za većinu, zna se, Vučić. Tu računicu podupiru ankete i unapred poslušni mediji. Trebalo je biti jasno da će se Vučić kandidovati za predsednika još kad je počelo medijsko pljuvanje onih koji su već objavili svoju kandidaturu. Nevidljiva senka u redakcijama nikada nije bio Nikolić, već Vučić.

Ostavivši Nikolića na cedilu, bivši treći čovek Radikala rashoduje, evo, već svog drugog političkog mentora.

Mandat kao privatni posed

Zašto Vučić, koji voli predizbornu dramu pa tera ljude da biraju svake druge godine, želi predsednički mandat od dugih pet godina? Odgovor je prost. Ako je rotacioni model jednog autokrate između predsedničkog i premijerskog mesta uspešan u bratskoj Rusiji i prijateljskoj Turskoj, šta on ima da izmišlja toplu vodu? Nije bitno šta piše u Ustavu, bitno je ko ga tumači.

A i u komšiluku postoje figure kojima se ne može odreći sirova volja za moć, bez obzira na to što ih još uvek donekle sputavaju dosadne demokratske procedure. Đukanović, Orban, Dodik, Gruevski… Sva ta imena označavaju demokratski izabrane autoritarne političare koji svoj mandat tretiraju kao privatni posed.

Dakle, Vučić nije jedinstven, on se uklapa u pseudodemokratski model ponašanja i tehniku vladavine. Postmoderna demokratura sa cirkuskim rijaliti-elementima, na žalost, nije više izuzetak ni u svetu, ni na Balkanu. Budući da Aleksandar Vučić vešto barata svim registrima i tonalitetima jedne te iste pesme u kojoj je on neka vrsta Svetog Đorđa koji na koplje nabija sve političke aždaje, može se pretpostaviti da će ga birači većinski podržati. Samo što će se promeniti zgrada u koju se u Srbiji ide po mišljenje.

Jedino što mu može pomrsiti račune jeste činjenica da taj čovek vlada u zemlji u kojoj postoji izreka zasnovana na iskustvu: Ovo je Srbija, brale. A to znači: očekuj neočekivano.

(Deutsche Welle)