U političkom spektru s početka devedesetih, Đinđić je mnogima morao izgledati kao čovek modernizacije i civilizacijskog napretka. A drugima kao lik na čelu kolone vanzemaljaca.

Na dan kada se sećamo ubistva Zorana Đinđića, mora se konstatovati da na mnoga pitanja u vezi sa ubistvom nismo čuli uverljive odgovore. Ta pitanja su presudna za sadašnji i budući karakter srpskog društva, ali smo ipak počeli da ih zaboravljamo.

Ko je naručio njegovu smrt?

Na primer, ko je nalogodavac? Nije malo ljudi koji nisu spremni da poveruju da je logističar Đinđićevog ubistva Milorad Ulemek posedovao sposobnost političkog planiranja i naručivanja ubistva. Otkako se 1992. vratio iz Legije stranaca, Ulemek je bio borbeno sredstvo Državne bezbednosti. Zagovornici neotkrivene zavere ipak nisu do danas odgovorili na pitanje koji delovi Službe i za čiji račun daju mig svom smrtonosnom oruđu. Možda zato jer je konspirativnost suština tajnih službi, pa će tek naši potomci jednog dana trljati oči pred dokazima koji sada čame u trezoru sa državnim tajnama. A možda je razlog banalan – zvanična verzija bi mogla biti i korektna.

U igri za titulu glavnog nalogodavca jesu i članovi porodice Slobodana Miloševića izbegli u Moskvu. Ta epska teorija u osnovi ima osvetu. Za pobornike tog narativa, Đinđić je umro da bi se poravnali računi: „Naš čovek je u Hagu, a vaš pod zemljom“. Ljudi skloni toj priči zamišljaju kombinaciju mafijaškog kodeksa, krvne osvete i pseudopatriotskog kažnjavanja navodne izdaje. To nije neomiljen motiv kafanskog folklora.

Cela stvar može da se dosoli i sa nešto geopolitičkog šićara: pucnji na Đinđića ciljali su kroz njega na naslanjanje Srbije na Nemačku i Zapad. Atentat je bio po volji svih radikalskih rusofilnih mozgova (ne samo šešeljevaca, već i onih oko Koštunice i onih za koje je Sloba ostao jedan i jedini). Ali geopolitičko opredeljenje Beograda za Brisel nije bilo ubijeno i preusmereno na istok, mada je i ovo bio atraktivan scenario za politički triler. Budući da je spomenuta požarevačka porodica već imala na savesti i ratove i kumove, ni njeno delovanje u pozadini atentata nije isključeno.

Američki ili radikalski agenti?

Za one sklonije tvrdim teorijama zavere, Đinđić je bio žrtva američkih obaveštajnih službi kojima je zasmetala njegova namera da odmah rešava gorući problem ili, kako bi sam Đinđić rekao, da se proguta najveća žaba. A to je, kao što znamo, Kosovo. Mada i takve teorije imaju prizvuk priča nad kariranim stolnjacima u izaponoćnim pseudointelektualnim krčmama, gde se iz alkoholne izmaglice rađaju dve trećine fantastičnih odgovora na teška srpska pitanja, zdrav razum u takvim situacijama ne može da isključi ama baš ništa. Ja sam skloniji manje spektakularnoj, ali dovoljno ciničnoj verziji. Zapad nije dovoljno brzo i dovoljno snažno podržao Đinđića novcem i logistikom. Tražio mu je hašku bratiju odmah i sad, bez obzira na pretnje i hajku koju je doživljavao. Zato su zapadne suze za njim donekle lažne.

Isto tako nije jasno koliko su o planiranom ubistvu znali Vojislav Šešelj, čovek sa više nego solidnim vezama u bezbednosnom aparatu, a time i njegove osobe od poverenja – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Kako shvatiti Nikolićevu morbidnu dosetku na mitingu Radikala uoči atentata na Đinđića (koji je tada hodao na štakama jer je povredio nogu), da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom? Slučajan pogodak u središte mete, u propagandnom ratu koji su vodili devastirani socijalisti, Koštuničini salonski šovinisti i klerikalci, i raspomamljeni Radikali protiv ideje brze modernizacije Srbije i oštrog raskida sa devedesetim? Ili pretnja zasnovana na poznavanju činjenica?

Isto tako, pitanje Đinđićevog političkog nasleđa, i naslednika, nije tako jednostavno kao što se to činilo ranije.

Đinđić kao social-liberalni konzervativac

Najpre, gde je bio Zoran Đinđić u političkom koordinatnom sistemu? On je, došavši kao student u sukob s komunističkim režimom, otišao u Nemačku da bi tamo doktorirao filozofiju. Njegove nemačke godine su ga promenile. Tamo je otišao kao levičar. Doktorsku tezu je završio, prema sopstvenim rečima, kao vrednosno zasnovani konzervativac. To bi trebalo znati pre nego što se upusti u jalovo mudrovanje ko je bio Zoran Đinđić.

Problem u procenjivanju uspešnosti primene Đinđićevih intelektualnih i političkih stavova stečenih na Zapadu na Srbiju s početka devedesetih je dvostruk. U zemlji tada nije postojao normalan politički spektar. U nacionalnom desničarenju takmičile su se figure poput Miloševića, Draškovića i Šešelja. To znači da su dominirale tri vrste desnice. Prva je nacional-boljševička desnica, koja je samo ikonografijom držala kontinuitet s nekadašnjim jugoslovenskim komunistima, ali je srpstvo i srbovanje otkrila kao svoj eliksir za podmlađivanje. Za mesto u srcima nacionalno opijenih ljudi sa njima su se tukli rojalisti, prizivajući istorijski poraženo i heterogeno četništvo, u spektru od poprilično pasivnog otpora nemačkoj okupaciji, do otvorene kolaboracije. Na trećem mestu, takođe sa četničkom ikonografijom, ali republikansko-fašistoidno organizovani, bili su Radikali.

U takvom političkom spektru su Demokratska stranka, ali još više Đinđić sa svojim vrednosnim postulatima socijalno-liberalnog demohrišćanina, morali jednima izgledati kao stranka modernizacije i civilizacionog napretka, a drugima kao kolona vanzemaljaca. Pošto su svi bežali desno, levi centar je počinjao već tamo gde bi u normalnim okolnostima počinjala demokratska desnica.

Da li bi Đinđić, da je preživeo, shvatio razorno dejstvo pljačkaških privatizacija i okrenuo se uspešnijim postkomunističkim konceptima kao što je bio onaj slovenački? Da li bi kosovska žaba odavno bila progutana? Uz bolje rešenje za Srbe? To ne možemo znati. Ali sam uveren da je sposobnost Đinđića da u hodu brzo uči, dakle intelektualna otvorenost koja je sušta suprotnost sujeti, bila osobina koja ga je izdvajala iz mora samozaljubljenih egomana – i političkih protivnika i saveznika – kojima je bio okružen.

Iznuđeni socijaldemokrata

Drugi problem prenošenja nemačkih i zapadnih kriterijuma na procenu političkog spektra u kojem je delovao Đinđić još je oštriji ako se kao osnova za poređenje uzme era Angele Merkel. Ona je socijaldemokratizovala svoje demohrišćane do te mere da su socijaldemokrate postali skoro izlišni. Meren tim kriterijima, Đinđić bi bio mnogo bliži idejnom spektru Angele Merkel nego što bi to ikada mogao biti Aleksandar Vučić – taj bi se bolje osećao u društvu Orbana i Kačinjskog, nacionalnih bukača koji plivaju u vodama demagoške, pa i krajnje desnice, i koji nemaju visoko mišljenje o pravnoj državi i slobodi medija.

Đinđićevo vezivanje Demokratske stranke za socijaldemokratsku internacionalu u Evropi bila je racionalna odluka. Evropske socijaldemokrate, u to vreme predvođeni britanskim, tačeristički orijentisanim laburistom Blerom i neoliberalno usmerenim Gerhardom Šrederom u Nemačkoj, zaista su bili prirodno okruženje za krhku i šaroliku Demokratsku stranku. Njen zadatak je bio uvođenje kapitalističkih pravila igre, saniranje posledica katastrofe u koju je zemlju uveo Milošević, uspostavljanje pravne i socijalne države. I to u uslovima horskog režanja isfrustriranih poklisara poraženog režima. I opstrukcije desničarskog krila DOS-ove vlade.

Energija koju je imao Đinđić dovodila je i do grešaka, ali je opšti utisak bio da Srbija izlazi iz gliba devedesetih, da ima nade.

A danas?

Lažni baštinici

Postoje dve grupe lažnih baštinika Đinđićevog političkog nasleđa.

Prvi su bivši radikali i socijalisti koji su na antievropskom i antidemokratskom kursu slupali Srbiju u nekoliko ratova, a onda otišli u svlačionicu, presvukli dres, pa u drugom poluvremenu istrčali na borilište sa evropskim zvezdicama na grudima. Sada tvrde da su oduvek poštovali Đinđićevu viziju evropske Srbije. Čak i kada su prelepljivali ime novobeogradske saobraćajnice Bulevar Zorana Đinđića imenom Bulevar Ratka Mladića. Njihovo pozivanje na Đinđića je, naravno, degutantno. Ali i oni, kao i ostali paraziti Đinđićevog mita, znaju da nije dobro kačiti se s mrtvim herojima. Bolje je ukrasti deo njihove slave.

Posebnu podgrupu te kategorije čine „preletačevići“. Njihov portparol je bivši šef Đinđićevog kabineta Goran Vesić, koji je po milosti gazdinoj sadašnji kriptogradonačelnik Vučićevog plutajućeg Beograda. On je u svom opskurnom intervjuu za jedan tabloid upravo izjavio da bi Đinđić danas bio uz Vučića. Izjava je poslovično bezobrazna, ali i groteskna. Pošto je Vesić sklon političkom prostituisanju, pa mu je svejedno da li radi za Đinđića, Plavšićku, Đukanovića ili Vučića, on nije shvatio vrednosnu osnovu Đinđićeve pragmatične politike. Pošto on tu vrednosnu osnovu nema. Takvi kao Vesić projektuju na bolje od sebe svoje preletačke piruete, želeći da autorizuju sopstvenu nedoslednost imaginarnim blagoslovom mrtvog čoveka koji ne može više da se brani.

Vesić je samo posebno proziran prototip čitavog niza Đinđićevih saradnika koji su se priključili dvorskoj sviti autoritarnih vladara između Podgorice i Beograda. Takav čovek je ipak rekao jednu nepobitnu istinu – Đinđić je prezirao političke hohštaplere. Treba li reći da bi Đinđićev prezir bio fokusiran na naprednjačke hohštaplere koji glume Evropljane, a vladaju po svim pravilima partokratijske demokrature?

Druga grupa pogrešnih naslednika jesu politička siročad Demokratske stranke. Kako je koji pretendent na Đinđićevo nasleđe gubio unutarstranačke izbore, tako je on napuštao stranku koja mu je omogućila karijeru i osnivao sopstvenu stranačku prćiju, pokret ili političku grupaciju. Da ih nabrojimo? Koštunica sa DSS-om, Čeda Jovanović sa LDP-om, Zoran Živković sa Novom strankom, Boris Tadić (Socijaldemokratska stranka), Vuk Jeremić (Narodna stranka) i Dragan Đilas kao poseban slučaj. Toliko ih ima da sam možda neku zaboravio. Đinđić je uspeo da politički porazi Miloševića ukrupnjavanjem opozicije, a oni su sopstvenu stranku višestruko tranširali.

Ružni gubitnici

Dakle, nije samo bilo skoro nemoguće upravljati rogovima u vreći Demokratske opozicije Srbije za vreme Đinđićevog života, nego je stranka koja je ostala iza njega proizvela dodatni niz političkih ličnosti koje se idejno i programski nisu posebno razlikovale jedne od drugih, ali je svaka od njih otkidala svoje parče stranke i nosila ga sa sobom čim bi ih na to prinudio njihov narcisoidni temelj. „Očajan sam ko Koštanin Mitke, ne umem da podnesem gubitke“, što bi rekao pokojni Đoša. Kad ne umeš da podneseš gubitke onda osnuješ stranku ili pokret. Ispravne ideje u Srbiji često zastupaju pogrešni ljudi.

Kod Đinđića je bilo obrnuto. On je bio ispravan čovek sa idejama koje većinska Srbija sve do danas ne želi da razume. Ili se – kada ih razume – pravi luda. Postavlja se pitanje nisu li te ideje „pogrešne“, jer im zemlja nije dorasla?

Šesnaest godina posle brutalne egzekucije izvršene nad Đinđićem, Srbija nije ni blizu Brisela (istini za volju i Brisel se udaljava sam od sebe) – niti je pravna država, niti ima slobodne medije. Mentalno je još uvek zarobljena u devedesetim. Oni koji ne pristaju na večnu oronulu nedovršenost države i društva, i beskrajno drsko naprednjačko simuliranje demokratije počinju da se bune. Drugi masovno beže iz zemlje.

Kao što reče Zoran Đinđić: „To nije garantovana stvar da smo osvojili demokratiju, da smo usvojili ekonomske reforme i da idemo prema Evropi. To je šansa. Koja može da bude prokockana sutra“.

Šansa je za ovih 16 godina više puta prokockana.

Sve to mnogo više govori o navodnim baštinicima Đinđićevih ideja, nego o tragičnom filozofu koji nije želeo da samo tumači svet, već i da ga – prečicom – promeni.

(Deutsche Welle)