Nemačka spoljna politika poznaje dve konstante: kontinuitet i oprez. A to znači da ministar spoljnih poslova Nemačke nije došao u Srbiju da podrži proteste već Aleksandra Vučića. Diplomate ne kritikuju svoje domaćine javno. Ne verujem da Gabrijel nije iza zatvorenih vrata spomenuo sve ono što je napisano u izveštaju Evropske komisije kao i u svim izveštajima organizacija koje beleže korupciju i gušenje medijskih sloboda. U svim tim izveštajima stoji jasno da je srpska demokratija falična jer ne vladaju institucije već zakon partijskog kazana, jer se ne izveštava slobodno već upodobljeno.

Ali to naprosto nije došlo na red. A kad će, ne zna se.

Interes Berlina je jasan: stabilni odnosi u regionu. To podrazumeva da Beograd ne talasa sa Kosovom. I da preko Banjaluke ne zateže sa Sarajevom. Da se ne obazire na povremene neugodne tonove iz Zagreba. Vučić je tu lekciju savladao besprekorno. Ponaša se na očekivani način.

To je nemačkoj političkoj eliti dragoceno.

Strah od nestabilnosti kakva je vladala devedesetih je u temelju doživljavanja Vučića kao stabilizatora. On to vešto koristi.

Izbeglice su Nemačkoj donele veliki izazov. Zato je pouzdano partnersko ponašanje duž zvanično zatvorene Balkanske rute drugi kvalitet koji se očekuje od tranzitnih zemalja.

Za nemačke stranke koje su u predizbornom modusu – parlamentarni izbori su zakazani za septembar – bio bi pravi košmar da ponovo ka njima krene izbeglički talas. Tako i demohrišćani kancelarke Angele Merkel i njihovi koalicioni partneri socijaldemokrate čiji je doskorašnji šef bio Zigmar Gabrijel imaju veću drhtavicu kada neko pomene Balkansku rutu nego kada neko pomene autoritarne tipove poput Orbana, Vučića ili Gruevskog. A da o Erdoganu i ne govorimo!

Šta je svo Vučićevo manipulisanje medijima, glasačima, šta ukupni ortačko-burazerski sistem, u odnosu na rat protiv Kurda, šta su unutrašnjepolitički napadi besa srpskog premijera/predsednika u odnosu na psovke koje iz Erdoganovih usta stižu na račun Nemačke? Šta je medijski mrak u Srbiji u odnosu na stotine utamničenih novinara u Turskoj?

Tako se Aleksandar Vučić u senci Erdogana, Putina i Trampa, pa i u senci Orbana, švercuje kao mnogo manji problem. Ne pravi buku, vlada kako hoće i radi šta mu se kaže.

Međutim, ako misli da je odradio posao, grdno se vara.

Pregovaračka poglavlja koja će u pitanje dovesti suštinu njegove vladavine, pre svega uticaj na medije, sudstvo i partijsku državu kao generator korupcije, samo što nisu otvorena. Neće mu pomoći ni popustljivi stav o Kosovu. Ni zaklinjanje u Nemačku kao uzor.

Naime, Nemcima je muka od sopstvene popustljivosti. Od grčkih dugova, bugarskog haosa, rumunskih ilegalaca. Od Orbanovog puzajućeg totalitarizma. Od lupinga sa pravnom državom koje pravi Kačinjski u Poljskoj. Smrtno su uplašeni od Trampove nepredvidivosti i Putinovih neoimperijalnih apetita.

Srbija u Uniji koja bi povećala takve strahove ne dolazi u obzir.

Aleksandar Vučić neće proći sa svojim nedemokratskim habitusom i demokratskom retorikom. On bi u stvari, ako zaista želi u EU, morao da iz korena promeni način svoje vladavine. Da se mane partijskog diktata nad društvom, da oslobodi medije iz zagrljaja u kojem jedva da dišu. Da ohrabri sudije da traže savamalske fantome, makar došli do njegovog praga.

Hoće li to Vučić učiniti? Neće. Da li će Berlin da mu kupi svo njegovo evropejstvo ako to ne učini? Neće. Berlin samo zna da za sada Vučić nema ozbiljnu alternativu. Ali onog trenutka kada se Vučićev model potroši, a studentski zahtevi postanu zahtevi većine građana, Aleksandar Vučić neće moći više da glumi rešenje. Jer će i Berlin da ga definiše kao problem.

(Deutsche Welle)