Ipak odlikovalo predsednika.

Ne ovog u Podgorici, njega je htelo, kao što znamo, da ruši. Pa poslalo neke KGB-ovce i udbaše, doduše u godinama, penzionere i sredovečne gospođe. Ali kao što znamo iz onog filma kada Brus Vilis okuplja ekipu obaveštajnih umirovljenika – oni su najopasniji. Dobro, nećemo o tome.

Nego o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću koji će uskoro na grudi junačke da zakači orden Aleksndra Nevskog.

Ko beše Aleksandar Nevski?

Kratki istorijski ekskurs: Knez Aleksandar je u 13. veku u ime pravoslavne vere tamanio zapadne zavojevače, bio tatarski vazal, a pred smrt primio monaški postrig. Posle smrti je kanonizovan kao svetac Ruske pravoslavne crkve. Njegove mošti su prenete u Petrograd 1724. Mnoge legende kolaju oko njegovog groba. Nebeska svetlost pali sveće, on povremeno ustaje i šeta da bi proverio da li je Rusija slobodna od tuđina. Takva figura je kao naručena za carsko odličje. Car Petar Veliki je orden zamislio, ali ga nije ni jednom dodelio. Njegova žena, carica Katarina dodelila ga je posmrtno – njemu. Od te 1725. godine ovo odlikovanje se našlo na prsima mnogih ruskih ali i rusofilnih odličnika, među kojima su Njegoš, poneki Obrenović, Karađorđević i Nikola Pašić. Boljševici prekidaju tu tradiciju, ali je 1942.obnavlja Staljin jer se, stisnut Vermahtom, priseća ruskog nacionalnog ponosa kao sredstva za mobilisanje najvećeg sovjetskog naroda za otadžbinski rat. Odlikovano je 40 000 zaslužnih sovjetskih građana.

Posle sloma Sovjetskog Saveza predsednik Rusije Boris Jeljcin nije ukinuo ovo odlikovanje, ali je naprosto prestao da ga dodeljuje. Dmitrij Medvedev, tada Putinov privremeni predsednik Rusije oživljava carsku tradiciju 2010.

Ko su dosadašnji ordenonosci?

Najpre, orden o kojem je reč jeste hijerrarhijski četvrti po rangu u Rusiji. Na prvom mestu je Orden Svetog Andreja Prvozvanog, potom dolazi Orden zasluga za otadžbinu, iza njega je Orden Svete velikomučenice Katarine, pa tek onda Orden Aleksandra Nevskog. Po pravilima za dodelu ordena na prvom mestu su ruski građani koji su najmanje 20 godina služili državi ili su se na razne načine istakli u službi, ali na trećem mestu se spominju i strani državljani koji su doprineli mnogostrukom razvoju saradnje sa Ruskom Federacijom. Ovo objašnjenje nužno je zbog pene koju su u mlateći oduševljeno rukama po naslovnicama prosuli državotvorni tabloidi, dajući priznanju rang i značenje koje ne može imati.

Da pogledamo u kakvom je društvu Aleksandar Vučić. Večni gubitnik na predsedničkim izborima i komunista starog kova Genadij Zjuganov je orden zakačio 2014. Iste godine je odlikovan beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, koji uz Mila Đukanovića ima najduži vlastodržački staž u Evropi. Ili, kako je pokojni prijatelj Aleksandra Vučića, bivši ministar spoljnih poslova Nemačke Gido Vestervele još 2012. formulisao – Lukašenko je „poslednji evropski diktator“. No, možda to i jeste pravo društvo za Vučića. Vestervele te godine nije mogao da zna da su na pomolu svi ovi balkanski i istočnoevropski stabilizatori i demokratori.

Već 2015. orden je na junačka prsa zakačio neko kome se golobradi Vučić iz radikalskog doba može samo silno obradovati: Vladimir Volfovič Žirinovski. Šešeljev brat po duhu i izgredima, ekstremni nacionalista i tajnoslužbaš bio je sigurno jedan od Vučićevih političkih uzora.

Šta nam stvarno kaže orden?

Orden nam ne kaže ono što naprednjački mediji papagajski ponavljaju: „Ovo je veliko odlikovanje ne samo za Vučića nego i za nas, građane Srbije posle vise od 100 godina“. Šta mislite koliko se godina orden nije dodeljivao nikome iz inostranstva? Više od devedeset. A koliko godina se uopšte nije dodeljivao? Četrdeset i pet. Sve to znači da Vučić nije imao baš veliku stogodišnju konkurenciju u nekoj drugoj zaslužnoj Srbadiji kao što izokola sugeriše naprednjački narativ. Vučić kao kruna stogodišnjeg razvoja, kao konačni prekid stogodišnje suše u ruskim odlikovanjima.

Putin je, kao i obično, veštom politikom obavezao Aleksandra Vučića na nekoliko stvari. Prvo, vojna neutralnost i neprihvatanje sakcija Evropske unije prema Rusiji. To je cena za pomaganje oko blokade prijema Kosova u Ujedinjene nacije. Daš mi, dam ti. Ordenom je samo zapečanjen taj prećutni sporazum. Osim toga, Putin je procenio da bi mogao lakše ostvariti te svoje ciljeve sa ambivalentnim Vučićem nego sa njegovim prethodnicima. Zato je orden kao sjajna unutrašnjepolitička zvečka kojom će da se pune svi raspoloživi propagandni kanali u Srbiji poklon koji Rusiju ne košta puno – postiže se, kao i obično, najveći učinak sa najmanje ulaganja. Uzmemo li u obzir idiotski potez Makronove administracije na obeležavanju stogodišnjice kraja Velikog rata, kada je suštinski ponizio državu saveznicu iz tog rata ćuškajući njenog predsednika u zapećak i dajući prednost dnevnopolitičkim računicama, onda je jasno kakva se poruka ovih dana sklapa u glavama mnogih ljudi u Srbiji: Rusija nas odlikuje, a Zapad nas ponižava.

Pri tome, Aleksandar Vučić blista na listi odlikovanih zaslužnika među kojima su aparatčici, oligarsi, poneki ugledan čovek, poneki ekstremista i diktator. Pošto u smutnim vremenima sve može da prođe, ovo će biti zabeleženo kao ogromni istorijski uspeh, pa zaboravljeno.

Čemu tolika ujdurma? Samo će jedan caroliki vladar potapšati po ramenu nepouzdanog vazala. Problem Srbije jeste nešto drugo. Njen predsednik se nije odlučio na koju će stranu pa svoj raskorak između radikalskog istočnog srca i naprednjačkog zapadnog novčanika proglašava spoljnom politikom. Ali se zato na unutrašnjem planu odavno odlučio za Putinovu „dirigovanu demokratiju“. Tačnije za palanačku varijantu u kojoj još ne likvidiraju kao za Miloševića, ali pljuju, lažu, prete i ako treba prebijaju. Ta demokratura se uzda u veliku Rusiju i u nemačke investicije ali se po svom konceptu nalazi tačno na pola puta između Vučićevih autoritarnih prijatelja Viktora i Mila.

(Deutsche Welle)