Otkako se premijeri Grčke i Makedonije dogovoriše, nastade pravi džumbus. Konzervativna opozicija u Grčkoj stisla Ciprasa, a Zaev je između namrštenog predsednika i razularene nacionalističke opozicije. Iz Brisela stižu pohvale. Sve visi o tankom koncu. A zvanični Beograd? Nešto mumla sebi u nedra.

Šta je dogovoreno? Da bude Republika Severna Makedonija. Tome se svašta može prigovoriti. Osim činjenice da se radi o kompromisu, jer se ne sviđa ni panhelenski naelektrisanim Grcima ni nacionalnom Velikomakedoncima. I za jedne i za druge je Makedonija samo jedna – bez obzira na primedbe onih drugih.

Dobro, to zvuči protobalkanski. Amebe, paramecijumi, pa mi. Ono što mene zanima jeste reakcija Vučićevih medijskih jurišnika na ovaj kompromis.

Starosrbijanci su protiv

Najsmešnije mi je bilo kada je jedan dežurni gazdin podrepni analitičar u tv kameru ružičaste televizije ispalio kao iz topa – umesto da se sete Stare Srbije oni prihvataju to što im drugi kažu. Dakle, čovek je nesrećan što Makedonija neće da bude Stara Srbija, a hoće da bude Severna Makedonija. Hajde-de, on se posle u kameru nalupao toliko toga da nije za javnu priču. Recimo, to što je bila Budimpešta pred pad Miloševića, to je sada Skoplje.

Znam da je mislio samo najbolje. Svetska zavera protiv Vučića sa volšebnom centralom u Skoplju. Ali ako promislimo rečenicu do kraja onda to nije baš laskavo ni za njegovog gazdu. „To što je bila Budimpešta 1999. to je sada Skoplje“. Pred pad Vučića? Ko ima ovakve prijatelje da ga javno brane, ne mora da izmišlja neprijatelje. Posle je isti taj lik tvrdio da se Zaev prodao „Šiptarima“. Tu me zbunio. Nije li prethodni premijer, miljenik Beograda i Moskve, imao iste ljude albanske nacionalnosti kao koalicione partnere? Ovaj analitičar bi sigurno mrtav ozbiljan uzvratio da su to bili Albanci, a ovo su sada Šiptari. Ko razume – shvatiće.

Mada, i predsednik Srbije rado proziva odsutne neimenovane neprijatelje. Neki koji vrše pritisak na njega uoči briselskog susreta sa kosovskom ekipom dobili su u lice celu tortu u obliku rečenice: „Pogrešnog čoveka ste našli za pritisak“. Onim „albanskim i srpskim bitangama“ koji prozivaju njegovog sina zbog druženja sa kriminalcima na fudbalskim tribinama u Rusiji poručuje da mu ne diraju porodicu.

Poslušajte patrioti

U svakom slučaju, otkako je Zaev na vlasti zvanični Beograd povremeno glasno gunđa. U opticaju je čuveni „makedonski scenario“ koji eto, ovi hrabri državnici u Beogradu neće dozvoliti. Šta obuhvata taj scenario, ko ga je napisao i sa kojom namerom? „Zna se, he, he, he…“ Otprilike, to je sadržaj odgovora iz provladinog medijskog bloka.

To „zna se“ uz kiselo smejuckanje je ustvari eufemizam za Zapad otkako je gazda postao Evropejac. Logika je sledeća: nemoj da poimence optužujemo one koji nam otvaraju fabrike po zemlji, ali i da im ipak pokažemo kako nismo naivni jer znamo da nam otimaju Kosovo. Koje su oni zvanično priznali pre deset godina. Bitte. Danke.

Glavni argumentativni tok Vučićevih vučića ide ovim putem: Opozicija širi glasine o otrovanoj vodi, inscenira otmice novinara i proteste zbog cena benzina. Sve to uz pomoć zna se koga, da bi se postiglo zna se šta. He-he-he. Strašni specijalni rat. Uz sve to, blag sudski odnos prema žandarima koji su mu pretukli brata, predsednik vidi kao deo plana.

Tek posle nekoliko dana spinovanja osvanuo je u vladinom žutom biltenu naslov koji sve objašnjava:“Uništiti Vučića pa oteti Kosovo“. Ko? Pa Amerikanci, zna se!

Ulicom severnomakedonskom

Kako se u sve ovo uklapa Ulica severnomakedonska, kojom će se, ako budu imali mnogo, mnogo sreće, Zaev i Cipras jednom zajedno prošetati po nekoj grčkoj, pa po nekoj makedonskoj varoši?

Na prvoj strani onog žutog biltena odgovoreno je i na to, odmah ispod prvog naslova: „Srbiji treba neko kao Zaev pa da prizna Kosovo“. Autorstvo – Tereza Mej.

E, onda se i meni složi slika.

U Skoplju belosvetski tajnoslužbaši, srpske i albanske bitange i ko zna ko još pišu scenario za rušenje Vučća. Model im je „šarena revolucija“ sorošoidnog tipa. Sve sa ciljem da se uništi Vučić. I Srbija. Što je isto. A sve sa ciljem dovođenja nekog kloniranog Zaeva. Da se zagrli sa albanskim teroristima nasred Terazija i zaigra šotu.

Hm. Meni se ovo čini paranoidnim.

Nisam li time i ja deo rečene zavere? Strani plaćenik? Ne radim li za nemački medij? Možda će me upravo nemački predznak osloboditi sumnje. Jer Nemci su u međuvremenu postali naši. „Braćo Nemci, nemojte da idete nigde drugo, jer neće vam biti nigde tako dobro kao u Srbiji“, reče Aleksandar Vučić u zanosu otvaranja još jedne nemačke fabrike.

Bojim se da predsednika njegovi prezauzeti savetnici nisu obavestili da reč bitanga najverovatnije ima nemačko poreklo. Jedan moj germanofilni drug iz Bugarske tvrdi da je, onako plav, potomak poraženih nemačkih krstaša koji su prosili po balkanskim putevima vraćajući se kući. Učtivo su se ophodili prema potencijalnim donatorima: Bitte. Danke. Bit-danke. Bitange.

p.s.

Dragi Makedonci,

neću nikada pristati na promenu one sjajne pesme Dade Topića. Na šta bi ličilo da zapevam:“Tamo gde večno sunce sja, tamo je Severna Makedonija“? Ili da se prošetam do zgrade Politike u centru Beograda Novomakedonskom? Ne. Mnogo toga će ostati kako jeste. Nemojte da se bojite promene imena. Vlast u Beogradu je to od devedesetih preko volje činila čak tri puta. Ne boli. Najvažnije je da ostane netaknut onaj Dadin stih „Narod i zemlja, koje volim ja“.

(Deutsche Welle)