Slušajući nekoliko javnih izjava prvog potpredsednika Vlade Srbije gospodina Vučića da mnogo radi, do granica podnošljivosti, izneo bih ovde par primera koji ukazuju na kult i kulturu rada najviših nosilaca vlasti u državi kojoj je nekada pripadala Vojvodina.

Jovan Subotić, književnik i javni radnik iz Vojvodine (1817-1886) u svojoj „Avtobiografiji“ (Deo treći, str. 4 – izd. Gradska biblioteka Novi Sad, 2009) piše kako je uz teškoće 1853. godine otvorio advokatsku kancelariju u Novom Sadu. Završio je pravni („pravnoslovni“) fakultet, godinu dana je „prakticirao“ kod jednog od „najpoznatijih bečkih advokata, Dr Dolenca, Slovenca“. Mogao se zaposliti u Beču, u nekom ministarstvu, tim pre što je, kako kaže, „ministru Bahu i ministru Tunu lično dobro poznat bio“ – ali nije to hteo. Dozvolu „za advokatisanje“, nadležni ministar nije odmah bio voljan da mu da, dok se jednom nije „rasrdio, te ministru Krausu pošteno očitao u brk“ i izdejstvovao traženi „dekret“. Evo, kako Subotić opisuje radni dan ovog, a i drugih ministara.

„Ministar Kraus bio je osobito sposoban i pošten čovek. Grdni poslovi, koji su na njega pali, i koji su ga prisiljavali, da od jutra u 8 sati do 12 noći radi, sa vrlo malom počinkom od 6 do 7 sati posle podne, kada je obedovao, učinili su ga katkad odurnijim, ali nepravdu nije mogao učiniti nikom.“

„Pa tako su i svi bečki ministri u prve godine novog stanja monarhije (misli se na konsolidovanje države nakon 1848. ili „Bahov apsolutizam“ – nap. aut.) bili zauzeti, da se morao svaki živi čuditi , kako mogu ti ljudi to izdržati. Samo nemačka krv i nemački živci mogli su taj štrapac i to mučno gospodstvo podneti; mi Sloveni i naši susedi Mađari podlegli bi u po posla.“

„Ministri su dolazili u 8 sati u biro; u 10 sati popili su kafu kao zajutrak; onda u 12 sati popili šolju čiste supe. U 6 sati su kod kuće obedovali, pa do 7-12, katkad i do 4 sata u birou radili“.

Taj kult i kultura rada na visokim državnim funkcijama bili su oličeni i u onoj najvišoj – kod cara Franca Jozefa. Neka nam bude dopušteno da u ovoj „letnjoj šemi“ nešto šire navedemo deo iz biografije ovog monarha.

Budući car rodio se 1830. Već sa 18 godina, 1848, stupio je na presto. Umro ja 1916. Vladao je do kraja života, dakle punih 68 godina! Bio je veliki radnik i „prvi birokrata svog carstva“. Ambiciozna majka ga je još izrana pripremila za strogu disciplinu, preopteretivši ga brojnim časovima školske obuke. Već kao mlad car radio je bar deset časova dnevno. Evo kako je izgledao njegov radni dan. Franc Jozef ustaje rano. Budi se oko 4 ujutro, umiva se hladnom vodom, oblači uniformu običnog poručnika, koja je bila „već usijana od dugog nošenja“. „U pet časova Franc Jozef se smešta u svoju radnu sobu.Tekući predmeti , koje su pripremili njegov civilni kabinet i vojna kancelarija, već ga čekaju na stolu… Dok proučava hartije, služe mu doručak, dosta skroman: šolja kafe (koju u drugom delu vladavine zamenjuje čaj) uz zemičku s puterom i kriškom šunke, osim za vreme posta. Oko pola osam poziva ađutanta da mu preda torbu sa obrađenim aktima. Potom otpočinju audijencije – tu se primaju ministri i visoki civilni i vojni dostojanstvenici uz maksimalno poštovanje vremena utvrđenog unapred. ..“

„Dvaput nedeljno se ipak taj program menja radi opštih audijencija počev od deset časova. U načelu, tim audijencijama svaki podanik može da pristupi caru. U praksi šef civilnog kabineta ih organizuje, pošto je pobrao zahteve. Te audijencije deluju kao velika mašinerija. Sve do devedesetih godina Franc Jozef je primao prosečno sto ljudi do podne. Potom, želeći da mu poštede snagu, taj broj je sveden na pedesetak, što je za starca, kakav će biti, neverovatan rezultat“. Svojevremena pretnja Jovana Subotića da će otići do cara ako mu se ne odobri da radi kao advokat bila je, dakle, realna. „Kad se audijencije završe, ako se ne pridruži svojima, Franc Jozef ruča u svojoj radnoj sobi. Jelovnik je opet jednostavan: tanjir supe, jelo od mesa sa povrćem (često meso kuvano u supi) i uz to pivo. Čitanje predmeta se nastavlja odmah potom… Taj posao, uz ponekad nove audijencije, traje do večere, koja se služi između pet i šest posle podne… Franc Jozef je navikao da jede brzo“… A supruga „da bi očuvala vitkost figure, jedva da je doticala hranu, koja joj je bila služena“. Ovi obedi su, stoga, bili kratki a mnogi gosti bi „posle večere s carem“ odlazili u obližnji hotel Saher da večeru dopune.

Car, kao strastan pušač, posle večer je voleo da popuši. Ređe je odlazio u pozorište i operu. Legao bi oko deset uveče. U starosti i ranije (“brzo bi zaspao i odlično je spavao“).

Dodajmo još i to, po ambijentu i nameštaju, careva spavaća soba i radna soba pripadale su građanskom sloju i to ne višem nego čak srednjem. (Dato i citirano prema: Žan Pol Bled, „Franc Jozef“, Clio, Beograd 1998. str. 404, 405 i 406)

U svojim Memoarima, Artur Rubinštajn, navodi da je saznanje da njihov car odlazi već u deset sati da spava, a da rano ustaje da radi, pružalo osećaj sigurnosti i spokojstva svima njima koji su se predavali bogatom noćnom kulturnom životu tadašnjeg Beča.

Evo i jednog podatka iz ranijeg perioda. Inženjeri, braća Jožef i Gabor Kiš, uputili su caru Leopoldu II 12. decembra 1791. plan o spajanju Dunava sa Tisom, kanalom kojim bi se skratio vodeni put za prevoz soli i drugoga sa Karpata za 260 km, ali i ocedila plodna Bačka zemlja. Već 22. decembra iste godine (kakva brzina) predmet je razmatran na dvoru i povoljno ocenjen. Izgradnja Velikog bačkog kanala (dužina 100 km, ogledalo vode 25 m) počela je u junu 1793, a završena je u junu 1801.

Zahvaljujući tom kultu i kulturi rada, Vojvodina je 1918. ušla u Jugoslaviju kao „bogati Sever“, a danas je u okviru Republike Srbije u regionu, po statistici EU i Srbije, ne samo na nivou „siromašnog Juga“ već je na samom dnu: po BDP-u je ispod Centralne Srbije i Makedonije (koje su na istom nivou), a iznad Albanije!

No, vratimo se početku. G. Vučić ne može, čak i da radi 24 sata dnevno, naknaditi onu štetu kojoj je doprineo kao sudeonik politike koja je srozala Srbiju i upropastila Vojvodinu. Mnogi mu zameraju na javno davanim izjavama da mnogo radi. Stalno „emitovanje“ sa državnog vrha, primera korupcije, nerada i neodgovornosti, zatrovalo je društvo. Stoga, ako je na pomolu nešto novo, promocija kulture rada, onda to može biti podsticajno za celo društvo.

Ne treba međutim zaboraviti da se rad iskazuje kroz rezultate, a ne kroz reči.

(Autonomija)