Ostala mi je u pamćenju slika kako kao osnovac negde između petog i osmog razreda (1982-85) dolazim kući, u stan na sedmom spratu u urbanom delu Svetozareva, sada Jagodine, otvaram vrata, stupam u predsoblje, i ispred mene su poluotvorena vrata špajza, desno soba u kojoj smo obitavali brat i ja a levo prolaz do ostalih delova stana, roditeljskih, kako tada pomišljam, sasvim spontano, apstrahujem svoju porodicu jer ona mi je bila sve, nisam prelazio njene metafizičke granice, spoznajne, osećao sam se sigurno ali baš zbog toga upitao sam se tada kao u magnovenju, više nekako vizuelno nego pojmovno: na čemu počiva sve to, tj. ta moja četvoročlana obitelj? Ona mi se ukazivala kao nešto što ima sve što mu treba, poput savršene male ćelije koja lebdi u vazdušastom organizmu, svemiru društva, ali baš zato pitao sam se kako je to moguće? Zar su sve mikrozajednice ukućana samo monade koje se sudaraju u praznom prostoru? Kako nešto tako može da bude nezavisno od svega i bez opasnosti po sebe?

Falilo mi je nešto u toj projekciji, moja svest je bila šira od nje. Ja sam u tom hipu iskoračio iz poznatog kruga. Senka nečeg moćnijeg pala je na mene a ja nisam znao ima li tamo nečega ili je to opsena, s čim se nisam mirio.

Tek godinama kasnije, u vezi ove fascinacije koju veliki protok vremena nije izbrisao, shvatio sam da sam se tada spontano, neverbalno, kroz osećaj, pitao o ideologiji, o vezama koje bi trebalo da postoje u društvu, o sigurnosti van porodice, nečem većem čije sam odsustvo osetio a nisam znao kako se to zove. Bio sam odgajan u materijalističkom i hedonističkom ateizmu i nisam znao da je to bio dašak apsoluta, boga ma šta to bilo, nečeg moćnijeg od najužeg kruga rodbine, ma koliko da je on dobro funkcionisao, bio samodovoljan. Zar da novac bude ono najbitnije? Zar je to taj život? Sve je video igra? Tako plitko? Osetio sam želju za dubinom ali nisam znao njeno ime, ono je još bilo neispisano. Taj tamni bljesak koji me prostrelio, trenutak koji povezujem s tim davnašnjim ulaskom u predsoblje, bio je prva slutnja transcendentnog, neke veće celine, nedostajanja nečega važnog.

Bio je to i rendgenski snimak mog doživljaja postbrozovske Jugoslavije u kojoj mi se činilo da se svi nešto pretvaraju. Zbog para, karijera. I spletkare. I u kojoj niko ništa ne misli. Svi samo uživaju kao da su bogovi i kao da će živeti večno.

Danas više nisam siguran da li sam taj ulazak u stan možda samo sanjao ili izmislio kao meditaciju o korenu svoje samosvesti, ali to nije važno, toliko dugotrajna prisutnost u sećanju dovoljan je dokaz da je nečega bilo.

U školi smo u to doba često slušali definiciju da je porodica osnovna ćelija društva. Ali šta je sa međućelijskim prostorom? Čime je on ispunjen? I o kakvom čudovištu se tu možda radi kada izađemo iz okrilja svoga doma, kada dođe vreme da odrastemo? Da li je dovoljna ljubav prema drugu Titu? Bratstvo i jedinstvo naših naroda? Nametnuta solidarnost i pomoć kada dođe do zemljotresa i poplava u drugim republikama. Imaš kuću vrati stan. Zajam za Srbiju. Pozorište u kući. Paja i Jare. Majstorska radionica.

Tako je bilo tada, neka pitomost, dobrodušnost i bezbrižnost ispunjavale su zrak koji smo disali, osećala se umirujuća sigurnost koja ništa nije problematizovala, posebno ne nešto epohalno. Toga sam postao svestan tek iz perspektive kada je sve to izgubljeno i proćerdano kao zdravlje koje se ne može vratiti, uzimali smo tada zdravo za gotovo da treba živeti u kakvoj-takvoj slozi i saradnji s drugima, ma ko oni bili.

A šta danas, posle tri i po decenije i strašnog krvoprolića u kome je nestala zemlja o kojoj govorim, povezuje porodice u mom narodu, u kakvom ambijentu se živi? Ukratko: mržnja, nasilje i strah. Evo ilustracija sa lica mesta.

Isluženi đavo i mladi

Đavolu je i malo dosta, kaže mi dok pomeram kolica, izvinjavam se, pravim mesto u autobusu da može da sedne tik do mene, krupan i natruntan čovek u starijoj dobi ali u snazi, zagledan negde ispred sebe. Nisam dobro čuo kome je to „i malo dosta“ pa sam ga zamolio da ponovi. Kaže to je narodna mudrost iz njegovog kraja, ne srbijanskog, nego srpskog, znana od iskona. Vidim da smo odmah zagazili u tamni tam i bele basme i u pradavna počela tamnine pa ne izdržavam u tome da ne razgovaram s ljudima zbog kovida i pitam ga iz kog je kraja. Hercegovina.

A je l’ ona sva krš, kamen i sunce koje peče u teme?

Nije, ima svega. Da je samo kamen ne bi se za nju otimali. Nego evo ove emigracije, svi dolaze u gradove, to se ne može komentarisati, ne, ne može… tužno poentira.

Ličio mi je malo na Mirka Kovača samo s dvadesetak kilograma viška, setih se romana Gubilište.

Želeo sam da, uprkos tome što sam predosećao da će me preplaviti mentalno zagađenje, razmenim par rečenica s čovekom, ljudski je, makar on bio i Džek Trbosek. I naravno, spontano je počeo da priča o vatikanskoj i zapadnjačkoj zaveri, kako su izvesnog Miloša valjda Milenkovića koji je pisao o genocidu nad Srbima cenzurisali, što je kaže genocid koji se sprovodi nad knjigama, kulturom naroda, širi pojam, jednako važan, ja u tom momentu vidim sarajevsku Vijećnicu kako gori, o tome kako su Srbi davno naselili Afriku i Severnu Ameriku… Nisam smeo da mu postavim potpitanja s obzirom na činjenice koje je iznosio, npr. da li su onda svi na planeti Srbi ili u kom procentu? I otkud onda zavera, i zašto pobogu? Nisam hteo da povlačim đavola za rep a i izlazio sam za par stanica.

Konstatovao sam težak izliv srpstva u mozak, metastaziranu fikciju koja se živi kao stvarnost zbog ko zna kakvih intimnih razloga. Osećao sam neku jezivu silinu iza toga, koja plaši. Možda je čovek odavno izbegao, otišao iz rodnog kraja i ne snalazi se u Beogradu. Jezik kojim je govorio imao je drugačiju sintaksu i melodiju, reči su bile probrane tako da sam mu rekao da se razlikuje od mog, srbijanskog. Opet sam na njegovom licu video Kovača, tj. njegovog umornog isluženog demona kome je tzv. pravo srpstvo prešutna misao i znak poraza. Pitao me kako se zovem. On je kaže Miodrag. Kažem da su nam imena slična. Kad sam mu rekao da silazim, delovao je predusretljivo i neagresivno uprkos veličini tela i persone.

Razgovarao sam sa tipičnim predstavnikom svog naroda kome je mozak potpuno ispran ako je nekad i bio nešto drugo, medijski, ratni i akademski servis odradio je svoje. I taj čovek živi dalje s tom nesvarljivom težinom od milion tona čemera, s ozlojeđenošću, žestinom koja bi mogla da uništi omanji grad, s knedlom u grlu, crnim oblakom iznad glave i svuda nalazi potvrdu za svoju priču. Najviše pominje emigrante, tu vidi neki suštinski znak, iseljavanje, kao što su se nekad narodi kretali, npr. Srbi, tako sada drugi dolaze u Evopu i to se ne može komentarisati. Zašto se to ne može komentarisati, nisam pitao.

Druga slika iz prevoza. Troje mladih sedaju pored mene i izgledaju sasvim urbano, jedan od njih je možda narkoman po liku, nije bitno, ćaskaju, sve uobičajeno i onda kada se kroz prozor u daljini ukaže crkva svako od njih se prekrsti prekinuvši tinejdžersko čavrljanje za trenutak. Iako je to čest slučaj u Beogradu uvek me nanovo zapanji. Došlo mi je da ih pitam ko im je i kada rekao da to treba da rade, šta to uopšte znači, šta je za njih, dođavola, taj Bog koga pozdravljaju između pričanja tračeva i anegdota? Čini mi se da je njihovo ponašanje na nižem civilizacijski stupnju od onog na kojem su bili moje babe i dede. Oni su stado, vojnici, monasi ništavila i nitkova.

Ceo Beograd i Srbija išarani su grafitima o Kosovu i Ratku Mladiću kao da je to nekakva borba protiv establišmenta. Vladajuća klasa promoviše iste heroje i ideje. Kakva je to onda mladost i pobuna? Potopljeni smo u mržnju i otrov kao nikada i ne vidi se izlaz. To je vezivno tkivo društva danas, laž, prezir prema životu, strahovita agresija jer radi se o destrukciji, psihičkom poremećaju, što mora da se ispolji kroz zapaljiv govor, netrpeljivost, nervozu. Đavo nema mira zbog toga što se pretvara da je neko drugi, rascepljen je, lukav, dvoličan. Njegov cilj je da uništi sve pa i sebe na kraju. On se krije iza floskula i fraza, prividno spokojan a u sebi histeričan do ludila. Kao savremeni fašisti koji se pozivaju na zakon i ljudska prava. Zato je mir najviša vrednost u religijama, pomirenost sa sobom i drugima, unutrašnji mir, prihvatanje istine ma koliko da je bolna. Za njega se treba boriti svakoga dana, ne bi li bili oni koji ne šire patnju i zlo, svesno ili nesvesno. I to nije lako.

Na nesreću moj narod je krenuo lakšom, strmom stazom i nazire se tamno dno o koje ćemo udariti u srahovitom padu koji traje već dugo. Početak izlečenja bilo bi priznanje da smo izgubili četiri rata, da smo poraženi i da želimo da se okrenemo životu a ne smrti koju stalno prizivamo, priželjkujemo, da nam niko nije kriv za to kako živimo i šta smo uradili susedima i sebi. Ali taj trenutak se ne nazire u budućnosti. Zato nje i nema. I zato ljudi odlaze, emigriraju tamo gde društvena skala vrednosti nije okrenuta naopačke. Eto, ipak se to može komentarisati, htedoh da javim svom saputniku, no sada je kasno.

U svakom slučaju lagodnost nemišljenja iz vremena mira zamenjena je nacionalističkim nemišljenjem i zato smo tu gde smo. Teško je misliti, stalno donositi odluke, biti pažljiv, osluškivati i uvek ponovo preispitivati sebe i druge, tako da to postane trening. Međutim, za kompleksni svet u kome smo se našli to je neophodno da bi imali kvalitetan život i pravu slobodu.

(Nomad, foto: Tačno.net)