Peti oktobar je bio slika i prilika Srbije.

Građani su, dakle, tog dana iskoristili jedinstvenu Priliku da masovno kradu Slike, pa je najvažnija državna manifestacija upriličena u povodu osamnaestogodišnjice 5. oktobra – izložba „Umetnost koja čeka pravdu“, gde je izloženo 55 reprodukcija umetničkih slika nestalih tokom demonstracija 2000. godine, koju je osmislila Maja Gojković, direktan potomak drevnih Maja.

Povodom te istorijske izložbe u Skupštini Srbije, Večernje novosti pod uređivačkom palicom, pazi sad – Milorada Vučelića, direktnog potomka drevnih Milorada, izdale su specijalni dodatak „Umetnost koja čeka pravdu“, gde su objavili svih 55 reprodukcija slika ukradenih 5. oktobra.

A kada Maja Gojković koja je 5. oktobra bila funkcionerka Srpske radikalne stranke, rasadnika nepresušnih talenata, i Milorad Vučelić, generalni direktor Radio televizije Srbije iz prelepe 1993, organizuju prigodno državno obeležavanje 5. oktobra, onda se ta manifestacija automatski pretvori u „Izložbu vraćenih umova nestalih 5. oktobra“.

Ta izložba traje svaki dan već dugi niz godina, iako građani koji su se okupili u milionskom broju 5. oktobra pre 18 godina nisu imali dilemu – da li tog dana ukrasti ulje na platnu Save Šumanovića ili za svoju privatnu kolekciju prisvojiti Maju Gojković i Milorada Vučelića i držati ih u vitrini regala dnevne sobe.

Kažu da je tog dana u dimu Savezne skupštine stajao neki demonstrant koji je dugo bio u dilemi: da li da kući ponese Šumanovića ili Maju Gojković.

– A šta će mi Maja Gojković!? Mislim, čemu to služi? – postavio je sam sebi pitanje tokom unutrašnjeg dijaloga i zbrisao kući sa Šumanovićem pod miškom.

Jedan drugi demonstrant je dugo razmišljao da li da iz Skupštine ponese prelepu stilsku fotelju ili Milorada Vučelića.

– A koji će mi moj Milorad Vučelić? Mislim, čemu to služi? – i on je na kraju uprtio fotelju na leđa, zanemarujući neprocenjovu vrednost Milorada Vučelića.

Ispostavilo se tog 5. oktobra da srpski narod pojma nema o umetničkim delima, pa je sva najvrednija umetnička & umna dela iz zbirke Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja pokupio neki Aleksandar Vučić, koji se, ispostavilo se, daleko bolje razume u vredne umetnine i velike umove.

– A koji će mi moj Sava Šumanović? Bolje da uzmem Maju Gojković! – nekih 12 godina kasnije taj Vučić je primećen kako sa Majom Gojković pod miškom trči u pravcu Skupštine Srbije, da bi je vratio tamo gde joj je i mesto, na vlast.

Posle je isti taj primećen kako sa Miloradom Vučelićem pod miškom trči u pravcu Večernjih novosti, kako bi i njega vratio, kao pošteni nalazač, tamo gde mu je i mesto, da smišlja novosti.

Peti oktobar je, dakle, bio revolucija tokom koje su građani pokazali totalno odsustvo smisla za umetnost: drpali su slike sa kojima nisu znali šta da rade mada su mislili da znaju, pa zato i nije bilo legendarnog Šestog oktobra, koji kalendarski pada obično posle 5. oktobra, ali u Srbiji, ispostavilo se, ne pada nikada.

Šesti oktobar u srpsko-slovenskoj mitologiji jeste dan kada je po planu i programu pisaca mitova trebalo obesiti nekoga za primer, ali je taj dan pre 18 godina prošao totalno atipično za jednu revoluciju.

Srbi su tog dana obesili Savu Šumanovića i još desetine slikara koji uopšte nisu bili u planu za bešenje.

– Da l’ je bolje da Savu obesimo u dnevnoj ili spavaćoj sobi? – razmišljao je dugo tog Šestog oktobra onaj tip što je iz spaljene skupštine istrčao sa uljem na platnu Save Šumanovića pod miškom.

I posle dužeg razmišljanja, Sava Šumanović je obešen Šestog oktobra u nekom stanu na Konjarniku na centralnom zidu gde su mogli da ga vide svi gosti na krsnoj slavi.

– Imate Šumanovića! Blago vama! – divili su se gosti na slavi godinama tom ulju na platnu svečano obešenom Šestog oktobra 2000, za nauk svima koji su bili deo bajkovitog režima Slobodana Miloševića.

– Ali ljudi, ja nisam bio deo režima… Mora da je u pitanju neka greška – džaba se Sava Šumanović otimao i pravdao tog Šestog oktobra pred svojim dželatima dok su ukucavali ekser u centralni zid dnevne sobe.

„Neka visi Pedro!“ u Srbiji se pretvorilo: „Neka visi Sava!“

I, osamnaest godina kasnije Maja Gojković je došla na ideju da u Skupštini organizuje izložbu 55 nedužnih uramljenih žrtava 5. oktobra, koji i dalje vise obešeni kao žrtve jedine revolucije gde je mnogo njih obešeno, uglavnom po zidovima, ali niko, srećom, nije stradao.

Možda se jednog dana čak i vrate uz pomoć nekog poštenog revolucionara.

Eksponati sa „Izložbe vraćenih umova nestalih 5. oktobra“, ako već pitate, nikada bolje nisu izgledali.

Tako da nema da brinete. Najbolje je da im se obesite o vrat, jer nemaju nameru skoro da odu.

(N1)