„Meni je emisija ‘Utisak nedelje’ trebala. Bila mi je dokaz da nisam lud. Ili bar da nisam sam u svom ludilu. Sad više nemam dokaz da nisam lud“, rekao je nedavno Rambo Amadeus kada su ga pitali da li mu nedostaje kultna emisija Olje Bećković, koja se tačno godinu dana ne emituje na beogradskoj Televiziji B92.
Godišnjica nestanka te emisije, u moru letnjih komemoracija – od Srebrenice, streljanja Draže Mihailovića do „Oluje“ – prošla je nekako nezapaženo u Srbiji. Istina, takav komemorativni skup bio bi besmislen sam po sebi – glavna žrtva je živa i zdrava, glavnoosumnjičeni za njen nestanak još „življi i zdraviji“, a komemoracija sa opelom nekakvom „TV formatu“, kako se to danas naziva, završila bi verovatno u tabloidnoj rubrici „Bizarno“.
Geneza slučaja je naizgled jednostavna. Liči na odluku menadžmenta Real Madrida da Kristijanu Ronaldu ponudi da pređe u njihov drugi tim, koji igra u nekakvoj nižoj „tramvaj-zoni“, jer im je cilj da ožive Spain Secunda Division ili špansku drugu ligu.
Tako je i Olja Bećković, pre godinu dana, kada je gost u narednom „Utisku“, u standardnom terminu u nedelju od 21:00 sat, već bio najavljen (za sve novinarske probleme nezainteresovani ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac), dobila hitno rešenje o godišnjem odmoru do jeseni. Pre toga, po tradiciji, letnju pauzu pravila je samo u avgustu, i tako u krug dvadesetak godina.
Onda su joj na jesen ponudili da pređe na kablovski info kanal „devedeset dvojke“, koji trenutno ni najbolji poznavaoci TV šema kablovskih provajdera ne umeju da nađu u „memoriji“ svog TV prijemnika.
Mnogi slute da taj kanal, zapravo, uopšte više i ne postoji. Otišao je, izgleda, u večna lovišta.
Korporativni duh
E sad, reći ćete, i Ronaldo bi odbio da igra u španskoj drugoj ili trećoj ligi, pa zato te lige „propadaju“ u odnosu na Primeru, te je i Olja Bećković kriva što je B92 info kanal u međuvremenu „riknuo“, jerbo je, čak i za veći honorar, odbila da igra za drugi tim Reala, na šta su, u novinarskom smislu, ličili televizija i radio B92 do pre nekog vremena.
Sve bi završilo kao priča o novinarki kojoj fali korporativni duh da shvati vizije novog vlasnika TV B92, grčke Antene, da Olja Bećković u jednom trenutku nije odgovorila na omiljeno pitanje srpskog premijera Aleksandra Vučića i njegovih saradnika. Naime, kad god se negde pokrene pitanje o slobodi medija, Vučić & his Meteors novinarima postave isto pitanje: „Evo, kažite mi, da li sam vas ja nekada zvao?“
I onda novinar obično kaže: „Niste.“ Čak i ako je zvao.
Sloboda štampe je potpuna, po „naprednjačkom“ shvatanju, samo ako političar ne zove telefonom novinare i glavne urednike. Ili im, ne dao Bog, šalje SMS.
E sad, u jednom trenutku Olja Bećković je na ovo pitanje odgovorila potvrdno.
„Da, Vučić me je zvao“, rekla je, fakat, ne odgovarajući na njegovo pitanje, već ne pitanje kolega kojima je pričala razloge zašto joj je emisija skinuta sa programa.
Spisak onih koji su imali dozu kuraži da pozovu Olju pred kamere i pitaju je „za zdravlje“ posle skidanja emisije verovatno najbolje govori o tome koga Vučić, moguće, ponekad pozove. Makar se pravio da je pogrešio broj.
Kič, šund i Vučić
Za godinu dana od ovdašnjih televizija Olja je imala priliku da govori samo za Al Jazeeru Balkans, kanal N1 i Radio-televiziju Vojvodine. U prevodu – dva kablovska regionalna kanala i jedan srpski javni servis, mada treba imati u vidu da RTV Vojvodine radi pod okriljem vojvođanskih vlasti, opozicionih Pajtićevih demokrata.
Jedan TV intervju dala je i za sajt Istinomer. Istina, spisak štampanih medija za koje je govorila je mnogo veći (Nedeljnik, Politika, Blic, Vreme…), ali uticaj štampe na srpsko javno mnenje je veoma skroman.
Tu opet dolazimo do Ronalda – da odbije drugi tim Real Madrida, njega bi verovatno odmah pozvali u, recimo, Mančester ili Bajern. Bećkovićevu nigde nisu zvali, osim što je, odmah po raskidu sa „devedeset dvojkom“ stigla ponuda od Željka Mitrovića, vlasnika TV Pink, kanala koji se poslednje tri godine uglavnom bavi promocijom kiča, šunda i Vučića. S tim što se ranije bavio promocijom isključivo ova prva dva elementa, a Vučić je tu uleteo zbog istančanog osećaja vlasnika da proceni ko će vladati „još 100 godina“.
Normalno, i Mitrović je, sprovodeći akciju „Olja Bećković na Pinku“, unapred znao da od tog projekta nema ništa. Zato je, uostalom, taj manevar i smišljen u prepoznatljivoj političko-medijskoj kujni.
Prelazak Olje Bećković na Pink ličio bi na transfer nekog crnca u Kju-kluks klan, ako crncu tamo ponude mesečni honorar od 5.000 evra.
Iz priče autorke „Utiska“ doznali smo o ljutitim telefonskim pozivima premijera na nastupe pojedinih gostiju u njenoj emisiji; o pozivima iz menadžmenta TV B92 odakle su joj govorili: „Jao, ON će da poludi…“, pa čak su i uticali da ON jedanput bude vanredni gost.
Kurcšlus je nastao, izgleda, kada je Bećkovićeva u toj emisiji u kojoj je Vučić bio po želji menadžmenta televizije njega tretirala ko mače muškatle, posle čega se desio zanimljiv „fenomen“ – ni premijer ni njegovi saradnici više nisu hteli da gostuju u „Utisku“. A oni nekako imaju dojam da sve emisije u kojima ne gostuju ili, pak, ne mogu da postavljaju pitanja voditelju, već voditelj pitanja postavlja njima, i ne treba da postoje, jerbo koče reforme.
Garant smo poludjeli
Tako da je rešeno – daj da Bećkovićevu odstrelimo za primer ostalima. Logika vlasti u slučaju „Utiska nedelje“ bila je upravo logika koja se primenjuje u masovnim tučama – ako na početku odmah prebiješ najjačeg na suprotnoj strani, ostali će se razbežati. I neće se ubuduće mnogo mangupisati.
Olja Bećković je, u pravom smislu te reči – novinar. Zato „Utiska“ već godinu dana nema u eteru. Doduše, već nekoliko meseci pravi intervjue jednom mesečno u nedeljniku NIN, ali to je daleko od onog što je njen fah. I što je „Utisak“ napravilo kultnom emisijom u svim srpskim režimima: Miloševićevom, Koštuničinom, Đinđićevom, Tadićevom…
E sad, tom zanimljivom nizu imena srpskih savremenih vladara jedno fali.
Što bi rekao Rambo – više nemamo dokaz da nismo poludeli.
A poludeli smo, garantovano.
(Al Jazeera)