Ante Tomić i Dragoljub Draža Petrović se na sajtu Velike priče dopisuju u kolumni “Jesi li video ovo?” Ona je pretočena i u knjigu koju možete naći u svim knjižarama. U prodaji je već drugo izdanje.

---

Dragi, Ante,

Kada smo ono u oktobru promovisali našu knjigu u Beogradu, pričao si mi da si bio kod Teofila u Novom Sadu, da leži, da je malko od tog ležanja i neizlazaka napolje ubledeo, ali da je u glavi ko nov. I pričao si mi da ste se lepo ispričali, s Teofilom je uvek važilo to da si mogao sa njim sit da se ispričaš, ili bar sit sa njim da se naslušaš, jer Teofil je takav tip – jedan je od retkih članova Saveza kolumnista koji i piše kao što govori, nije verbalni tuta-muta ko mi ostali. Redak novinar koji podjednako dobro, britko, jasno – i priča i piše.

Malo kasnije, u decembru, imao sam tu čast da Teofilu uručim priznanje “Veliko hvala” koje je ustanovio Novi optimizam. Teofil nije mogao doći na prigodnu svečanost na Dorćol plac, bila je tamo njegova Olja.

Šta sam mogao drugo da kažem uručujući joj povelju i Petričićevu karikaturu Teofila, sem da je ovo mnogo malo veliko hvala za ono što je Teofil ispisao, napisao i izgovorio za poslednje tri decenije. I rekao sam Olji šapatom dok smo silazili sa bine: “Pozdravi ga!”

U prošli petak mi je Danasov urednik Matković oko 17 sati rekao da je zvao Teofila telefonom jer nije stigla njegova kolumna za vikend izdanje Danasa. Teofil mu je rekao da je loše i da neće moći da je napiše.

To je bio prvi put da Teofil – u svim mogućim stanjima i uslovima – ne pošalje kolumnu, čak ni u zaustavnom vremenu. Zabrinuo sam se, jer nekome ko je ceo život živeo na ivici novinskog dedlajna, najveće pošasti savremenog žurnalističkog čovečanstva, mora biti baš loše da ne pošalje kolumnu ili makar nešto što je zamena za kolumnu, neko svoje staro pisanije, tajnu pesmu ili isečak iz neke knjige koju je objavio još pre 30 godina i niko je se ne seća. Ali da ne pošalje baš ništa. Hm.

– Ma nije mu ništa, to je od ove promene vremena – sâm sam sebe utešio.

A znao sam sve. Samo sam se pravio da ne znam.

Onda smo mi pred zatvaranje novine prekopali arhivu i objavili staru Teofilovu kolumnu uz napomenu ispod teksta: “Zbog sprečenosti našeg kolumniste, objavljujemo kolumnu iz 2022…” – i sutradan kad su novine izašle na kioske zvalo me je puno ljudi da pita šta je s Teofilom.

– Je li dobro? – znali su mnogi već da kad Teofil ne napiše kolumnu, to ne može biti dobro.

Nikada me toliko ljudi nije zvalo da pita šta je sa nekim, jer su valjda navikli od Teofila da je uvek tu.

U subotu sam bio na blokadama mostova u Novom Sadu. Teofil je, čuo sam, bio tu blizu, preko Dunava, u bolnici u Sremskoj Kamenici, baš kad se pređe preko Mosta slobode kod kog smo to veče stajali i onda skrene desno.

Sva ona Srbija za koju se Teofil borio da pobedi u svojim tekstovima, bila je tu blizu, s ove bačke strane Dunava. I mislio sam da će mu zato biti bolje ako već mora da mu je loše.

– Stabilno je – javila mi je naša drugarica Goca u ponedeljak. Goca je prethodnih godina znala da prekopa pola Istanbula da bi nabavila Teofilu neki lek koga ima samo tamo. Kod Goce, u dvorištu u Gajevoj ulici u Zemunu, prvi put sam, devedesetih, sedeo sa Teofilom, likom čije sam tekstove čitao u Vremenu, ali sam mislio da je to neki pseudonim, da taj tip ne postoji.

Ko se još zove Teofil? To je garantovano izmišljeno ime. Nemoguće da ovako dobro piše a da ne znamo ko je taj! Da se bar zove Bogoljub, pa ajd i da mu poverujemo da postoji u srpskom narodu.

Stabilno je, dakle, rekla je Goca i ja sam znao, rekoh, da mu mora biti bolje od one subote u Novom Sadu, od onog skupa koji je bio nekoliko kilometara od njegovog bolničkog kreveta.

U utorak ujutru požurio sam da ti javim da je Teofil umro.

Napisao si mi: “Javila mi je Olja. Shvatio sam da nije dobro kad ste u Danasu objavili staru kolumnu. Vidimo se na sahrani”.

I došao sam u redakciju i počeo da se smejem. Surfujući po Teofilovim kolumnama, natrčao sam na onu od pre dve godine čiji je naslov bio: “Na vest o mojoj smrti”. Sećam se da sam se tog aprila 2023. ko lud smejao toj kolumni, retkom nekrologu koji je neko sam sebi napisao, i to ga je napisao ko da je Teofil Pančić.

Teofil je tada pisao kako ga je “ovaj novi talas euforije oko veštačke inteligencije, podstaknut tzv. četbotovima koji divane s vama kao da su pravi, a uz to i svašta znaju, ostavio potpuno ravnodušnim”.

– Malo šta čitam o tome, a o tome da bih se uključio u “dijalog” s tim nečim, nema ni govora. Ali, što nećeš ti, ima ko hoće. Bližnja osoba je g. četbotu postavila pitanje „Who is Teofil Pančić?” – napisao je tog aprila na poslednjoj stranici Danasovog vikend dvobroja.

Odgovor četbota je bio:

“Teofil Pančić je bio istaknuti srpski novinar, pisac i kulturni kritičar. Rođen je 27. avgusta 1955. godine u Beogradu, Srbija, a preminuo 22. februara 2021. godine. Pančić je bio poznat po oštrom i duhovitom stilu pisanja, a nekoliko decenija je bio istaknuta ličnost srpskog novinarstva. Pisao je za razne listove i časopise, uključujući Politiku, NIN, Vreme, a radio je i kao kolumnista u srpskom dnevnom listu Danas. Pored novinarskog rada, Pančić je bio i plodan pisac i esejista, a objavio je nekoliko knjiga među kojima su ‘Četiri godišnja doba’, ‘Jugoslavija – država koja je odumrla’ i ‘Tačke i linije: kritike i polemike’. Pančić je bio veoma cenjena ličnost u srpskoj kulturi, a njegovo pisanje i komentari imali su značajan uticaj na politički i intelektualni pejzaž zemlje. Njegova smrt je oplakivana u Srbiji, a on je upamćen kao jedan od najznačajnijih i najuticajnijih novinara i kulturnih ličnosti u zemlji.”

Napisao je Teofil tada: “Moram vam iskreno reći da je ovo jedna jako dobra biografija i da ju je vredelo proživeti.

Doduše, neki podaci u njoj su netačni – zapravo, skoro svi podaci. Najproblematičniji je podatak da sam umro 22. februara 2021, a ja se toga uopšte ne sećam. Štaviše, moj gledalački dnevnik tvrdi da sam sutradan nakon smrti gledao ‘Devojku iz fabrike šibica’ Akija Kaurismakija, spokojno, kod kuće, kao da se ništa nije desilo. I posle sam nastavio da se pravim blesav i obavljam svoja životna posla, kao da nisam mrtav. Ili je sve to bio moj san s onoga sveta?”

Nismo mi bili neki bogzna kako dobri pajtosi, voleli smo da jedan drugog čitamo i tu smo svoju tajnu ljubav javno priznavali. On je u intervjuu za magazin Karakter jednom rekao da vi Hrvati imate daleko kultnije autore, nabrojao je nekog Tomića, moj Tomiću, zatim Dežulovića i Ivančića, a onda je, kada ga je novinar pitao koga tu ima sa ove naše strane, rekao da je tim Hrvatima na tragu neki Petrović. I taj intervju čuvam ko da mi je doktorat iz žurnalistike. Molim lepo – u si-vijeve ima da stavljam – Teofil Pančić me je u tom i tom intervjuu svrstao u nekog ko je na tragu onom Tomiću. Život je ponekad lep, dragi Ante.

E sad, sâm sam jedanput negde napisao, ne znajući da će se Teofilu dići ona njegova čudesna frizura na glavi od te banalne rečenice – da je kolega Pančić naš najveći kolumnista – pa sam se posle vadio da sam mislio na njegovu građu dobrog džina.

– Eto, ako ti je baš neprijatno da budeš najveći, budi bukvalno najveći – šalio sam se dok smo posle snimanja Kesićeve novogodišnje emisije, davno to beše, rukama jeli kultna pileća krilca u restoranu “Dubočica” u Zemunu. Flekavi do lakata. I tako flekavi do lakata tapšali se po ramenu.

Tu je negde blizu u to vreme stanovao i koju godinu ranije su ga dok je gradskim autobusom išao kući u Zemun štanglama izudarala neka dva naci bilmeza. Sudbina dobrih ljudi i novinara je takva u Srbiji, verujem i u Hrvatskoj – što si više pročitao, što si više dobrih stvari napisao, što si više neprijatnih istina u zla vremena izgovorio – to su ti veće šanse da se švercuješ osamdesettrojkom i da te usred švercovanja štanglama umlate neke dve budale sa tetovažom kakvog haškog dilbera na nadlaktici. Zato što si, brate, izdajnik neki totalni.

Nešto mi je, moj Tomiću, sumnjivo što poslednjih godina, još od korone, samo najbolji odlaze, a ovi najgori se raspištoljili kao nikada do sada. Tako da ti neću na kraju ovog pisma reći ni “vidimo se na sahrani” ni “vidimo se u čitulji”, za svaki slučaj.

Ispričaću ti samo šta je bilo na kraju one Teofilove kolumne sa naslovom “Na vest o mojoj smrti”.

Teofil je četbotu napisao „Teofil Pančić is alive”, a četbot se izvinio, otpustio sve takve detalje iz teksta, i ostavio samo ono važno.

A Teofil je u zaključku kolumne o svojoj lažnoj smrti i lažnoj biografiji zaključio: “Sjajna je to biografija, opet vam kažem. Šteta što ne znam koliko imam prava da polažem na nju. Nema veze, ja sam je dobio, pa ću ja i da je uzgajam i nastojim da je ostanem dostojan, a jednog dana kad… vi vidite šta ćete.”

(Velike priče, foto: Dragan Gojić)