„Svi muslimani su poreklom Srbi. Ne smetaju meni ljudi koji se izjašnjavaju da su muslimani, ali njima smeta kada im kažem da su pripadnici srpskog naroda. Misle da ih vređam. Pa kako mogu da vređam nekoga ako mu kažem da je pripadnik istog naroda kao i ja. Evo, Ekrem Jevrić je poreklom Srbin, pa mu je otac preuzeo islam i ja to poštujem. Ekrem Jevrić je Srbin muslimanske vere“.

Ovo je pre nekoliko nedelja u rijaliti šou programu „Parovi“ na TV Happy rekao četnički vojvoda Vojislav Šešelj, haški optuženik na privremenoj slobodi. Sem muslimana, prošle nedelje je u rijalitiju „Farma“ na TV Pink vređao i pokojnog srpskog premijera Zorana Đinđića, rekavši da se on vratio iz Haga, a pitanje je da li će se Đinđić vratiti.

Sve ove „doskočice“ Šešelj je dobio priliku da izrekne na dve srpske nacionalne televizijske frekvencije u najgledanijim terminima, čime je samo nastavio ono što mu je dozvoljavao još Milošević – da bude dvorska luda svakoj vlasti kojoj takav dramski lik zatreba.

E sad, nekako je bilo nelogično da po privremenom puštanju iz Haga, umesto najveće pretnje svojim odbeglim kumovima Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću, Šešelj za kratko vreme postane “Veliki brat” epohe njihove vladavine.

Skandali u direktnom prenosu

Šešelj je, istina, i počeo karijeru kao tragična rijaliti šou zvezda. Još kada je u “Minimaksoviziji” početkom devedesetih u društvu glumca Tihomira Arsića i pevačice Dragane Mirković izvadio pištolj, na prethodno pitanje “da li je naoružan”, kod njega je primećen taj istančani smisao za pravljenje skandala u realnom vremenu. I direktnom prenosu.

U istoj emisiji izrekao je i čuvenu rečenicu koja bi danas proslavila svakog rijaliti heroja, a zbog koje je, između ostalog, kasnije završio u Hagu.

“Sad koljemo kašikom za cipele. I to zarđalom. I onda se nikada autopsijom ne može utvrditi od čega je žrtva podlegla, da li od posledica klanja ili tetanusa“, rekao je Šešelj u toj “Minimaksoviziji” 1991. godine, kada se, doduše, smatralo da su Srbi jeli zlatnim kašikama i viljuškama dok su ostali evropski narodi “krkali” prstima. Ali se ispostavilo da je put od zlatnih viljušaka do zarđalih kašika za cipele bio malkice koban za Srbiju, preteču svakojakog escajga.

U to vreme “Minimaksovizija” je imala svoju zvaničnu maskotu, Vesnu Vukelić Vendi, današnju kraljicu srpskih rijalitija i vašarskih šatri, koja je u toj emisiji sedela u ćošku minimalističke scenografije zbog okolnosti da kamerman mora povremeno da razigra kadar nečijim abnormalnim grudima, pre ere omasovljenja silikona. Pa se, valjda, zbog stalnog prisustva Šešelja u “Minimaksoviziji” razvila romansa između maskote i četničkog vojvode.

Dvadeset pet godina kasnija ta romansa naterala je Ekrema Jevrića, još jednu polupismenu zvezdu rijalitija, da Šešelja u “Parovima”, upita: “Da li je bio u vezi sa Vendijem?” Jevrić, naime, ne ume da menja padeže..

I kao što se u svakom savremenom rijalitiju dvoje „smuvaju“ pred kamerama, a neretko i troje, četvoro, petoro „smuvaju“ pred kamerama, tako je i Šešelj sa “Vendijem” započeo taj običaj.

Raskošna karijera dvorske lude

Mnogo pre nego što je sastavni deo svakog rijalitija postala tuča među učesnicima, Šešeljev telohranitelj Petar Panić, danas član Glavnog odbora SNS, nokautirao je na, nagovor svog šefa, krajem devedesetih, advokata Nikolu Barovića, posle prekinute emisije na BK televiziji, što je bio logičan nastavak rijaliti karijere srpskog četničkog vojvode.

Posle su ga izbacivali iz Skupštine nošenjem na rukama, što je tek deceniju kasnije ponovio pevač Mitar Marić, kada su ga izbacivali iz rijalitija “Dvor” na Pinku. Ko se ne seća, Mirić Mitar, interpretator srpske nezvanične himne devedesetih “Ne može nam niko ništa”, te noći u “Dvoru” se toliko napio, da se najpre potukao sa muškim ukućanima, a onda ga je obezbeđenje Pinka nosilo napolje iz improvizovanog dvorca u TV studiju u Šimanovcima, k’o nekada Šešelja iz najvišeg zakonodavnog doma bivše SR Jugoslavije.

Usledio je Scheveningen, jedna vrsta međunarodnog rijalitija. Kao što kreatori srpskih TV formata tog tipa zaplet baziraju na konceptu da veći broj međusobno zavađenih ludaka sumnjive karijere uguraju u isti prostor, gde oni postanu najbolji neprijatelji, tako su u Hagu završili, recimo, Vojislav Šešelj, vojvoda, i Mladen Naletilić Tuta, zapovjednik hrvatske vojske, ali su tamo postali najbolji prijatelji.

Šešelj je svoj rijaliti talenat više iskazivao u haškoj sudnici, nego u haškom pritvoru. Izvređao je sve sudije i činovnike Haškog tribunala bolje nego što to ume pevačica Maja Nikolić u sadejstvu sa folkerom Milošem Bojanićem na “Farmi”. Direktni prenosi haškog suđenja Šešelju na RTS-u bili su tada smrt za piplmetre, kao “Maldivi”, “Farma” i “Parovi” danas.

Aleksandar Tijanić, tadašnji direktor RTS-a, tada je izrekao čuvenu konstataciju: “Da Srbiji nema javnog servisa, sve ćerke bile bi nam kao Stoja, a svi sinovi kao zaštićeni svedoci”.

Istina, Srbi danas, sedeći pred televizorom, više liče na skupinu nezaštićenih svedoka „političkog kupleraja“ koji traje.

Po povratku iz Haga, Šešelj je bio pod totalnom medijskom blokadom. Iznenada, kako je krenuo sa neskrivenim simpatijama da govori o svom političkom pulenu Aleksandru Vučiću, počeli su da ga zovu na televizije koje su pod direktnom kontrolom vlasti, poput Pinka. Sem što je vređao druge nacionalnosti i mrtve ljude, Šešelj je u „Parovima“ i „Farmi“ pričao da je Vučić pošten, energičan, pametan.

Istorija se ponavlja – kao što je Slobodan Milošević svojevremeno rekao da mu je Šešelj omiljeni opozicionar, tako je postao i omiljeni Vučićev opozicionar. Pokazalo se, uz to, da je rejting Srpske radikalne stranke skočio na nekih šest odsto posle Šešeljevih gostovanja u rijalitijima, iako je pre njegovog pristanka da nastavi raskošnu karijeru dvorske lude bio na minimumu.

Jedino što će Šešeljeva Srpska radikalna stranka morati da promeni ime u Srpska rijaliti stranka. Bez brige – skraćenica će im ostati ista kao pre.

(Al Jazeera)