Kako se Republika Srbija našla u situaciji da jedan čovek, pa makar on bio i ministar odbrane, toliko kompromituje sistem odbrane da građani, kao retko kad u istoriji, gube poverenje u svoju vojsku, a profesionalni pripadnici Vojske Srbije u velikom broju napuštaju istu i uspešno pronalaze alternativne poslove. Ipak, još veću štetu po nacionalne interese Republike Srbije nanosi Vulinovo interesovanje za spoljnu politiku jer nam uspešno kompromituje sav preostali spoljnopolitički kredibilitet. Njegova regionalna prepoznatljivost Srbiju je dovela do situacije da su nam fraze poput faktora stabilnosti, izvoznika bezbednosti, predvidljivog partnera ili vojne neutralnosti postale floskule koje samo izazivaju podsmeh diplomata. Međutim, spoljnopolitičke ambicije aktuelnog ministra odbrane prevazilaze region, pa tako on svetu šalje poruke sa svojih službenih sastanaka sa zvaničnicima Kube, Venecuele, Burundija ili Unije Komora koje bi verovatno trebalo da promene globalni odnos snaga i uticaja u svetu, dok u isto vreme VS gotovo i da nema međunarodnu vojnu saradnju a Srbiju nije posetio nijedan ministar odbrane iz zemalja EU.

DOBROVOLJAC BEZ RASPOREDA

Nedavni čin Vulinove rapsodije u vidu samoprijavljivanja za vojnu obuku namenjenu rezervistima VS predstavlja kulminaciju zloupotrebe službenog položaja i trgovine uticajem sa isključivim ciljem ličnog marketinga. Čak i službeno saopštenje Ministarstva odbrane eksplicitno navodi da se obuka sprovodi u cilju stvaranja još jednog izvora popune jedinica VS licima iz rezervnog sastava mlađih godišta i odgovarajuće specijalnosti. A aktuelni ministar odbrane nema niti odgovarajuću vojno evidencionu specijalnost (VES), niti bi trebalo da bude starosno interesantan da bi država ulagala u njegovo obučavanje. Podsećam da vojnom obvezniku prestaje vojna obaveza ukoliko je oglašen nesposobnim za vojnu službu, a u slučaju promene zdravstvenog stanja, zahtev za ponovnu ocenu sposobnosti može podneti isključivo regrut po isteku šest meseci od poslednjeg ocenjivanja sposobnosti. Takođe, propisima je regulisana mogućnost da se izvršavanje vojne obaveze u rezervnom sastavu odloži ili prekine, ali ne postoji pravna regulativa koja predviđa dobrovoljnost za učešće na vežbama. S obzirom da su za popunu predviđene odgovarajuće VES, obuka je prvenstveno namenjena licima koja imaju određen ratni raspored, a ne licima koja su neraspoređena. Iz navedenog je potpuno jasno da Vulin nije imao nikakav pravni osnov za ponovnu ocenu sposobnosti, niti da se dobrovoljno javi na obuku za rezerviste.

Istine radi, svaka vojska mora da obučava svoj rezervni sastav koji bi se mobilisao u slučaju potrebe. Tako i VS ne može da bude potpuno operativna bez popune rezervnim sastavom. Jedno od rešenja za koncept popune, može da bude i ideja obučavanja ljudi koji nisu služili vojni rok. Međutim, takvo rešenje bi trebalo precizno normativno regulisati uz poštovanje ustavnih i zakonskih prava građana na prigovor savesti. Aktuelni Zakon o civilnoj službi iz 2009. godine predviđa da i vojni obveznik u rezervnom sastavu VS ima pravo na prigovor savesti nakon četiri godine od dana završetka služenja vojnog roka sa oružjem. I dok se takva zakonska rešenja ne prilagode aktuelnoj situaciji, uz transparentnu javnu debatu, neophodno je blisko sarađivati sa Ministarstvom unutrašnjih poslova kako bi takva lica bila raspoređena u jedinicama civilne zaštite i drugim snagama odbrane, a po osnovu vojne ili radne obaveze.

PARADE KAO VEŽBE

Profesionalizacija VS je svakako jedna od najuspešnijih reformi, ali je ponestalo ambicija i znanja da se ona i završi. Pritom se svesno i zlonamerno prenebregava činjenica da je zastoj i zapostavljanje procesa profesionalizacije VS i utvrđenih koncepata aktivne i pasivne rezerve uzrokovala upravo garnitura političara koja je vlast preuzela 2012. godine. Operacionalizacija predviđene aktivne i pasivne rezerve u proteklih sedam godina je potpuno zapostavljena. Naime, aktivna rezerva nije uspostavljena ni nakon 10 godina od uvođenja. Tek desetak pripadnika aktivne rezerve je potpisalo ugovor, od prvobitno planiranih više hiljada. Taj koncept je trebalo da zaživi krajem 2012, ali je zbog parlamentarnih i predsedničkih izbora odgođen. Najave da bi se to realizovalo do 2020. godine deluju neuverljivo jer vojni budžet je netransparentan, posebno u delu opremanja. Medijske manipulacije o vojnim paradama koje preko noći postaju vojne vežbe, kao i o nabavkama koje najveću svrhu imaju u tabloidnim naslovima, ukazuju da u sistemu odbrane ne funkcioniše planiranje aktivnosti, što je postulat funkcionisanja VS. Planovi vojnih vežbi, godišnji planovi opremanja, kao i utrošak budžetskih sredstava, moraju biti dostupni javnosti, uz podizanje nivoa komunikacije sa civilnim društvom. Eklatantan primer za to je i najava „najveće vojno-policijske parade u modernoj istoriji Srbije“ kojom će se 24. marta obeležiti dvadeseta godišnjica od početka bombardovanja. Ne razmatrajući pitanje svrhe i povoda za obeležavanje, održavanje takve parade nije predviđeno vojnim budžetom za 2019. godinu. Aksiom funkcionisanja VS su planovi koji su nekad bili striktno poštovani i realizovani, a kojih sada očigledno nema. Međutim, sada nam o vojnim paradama, vežbama, nabavkama ili tzv. donacijama sistemu odbrane odlučuje nedovoljno bezbednosno obrazovana, a vojno neobučena, politička elita koja se rukovodi isključivo ličnim marketinškim interesom.

Sličan primer se povremeno aktuelizuje sa politizovanim i neargumentovanim predlozima za uvođenje obaveznog služenja vojnog roka. Obustavljanje obaveznog služenja vojnog roka bio je rezultat opredeljenja državnog rukovodstva za profesionalizaciju VS, shodno procenama globalnih i regionalnih bezbednosnih uticaja i društvenih okolnosti u Srbiji. Činjenica da obaveza nije nikad bila ukinuta, već suspendovana od strane Narodne skupštine, ukazuje na svest o mogućoj potrebi da se ista ponovo uvede, zavisno od ukazane potrebe i raspoloživih materijalnih mogućnosti države. To znači da ukoliko postoje indikatori koji ukazuju na nužnost ponovnog aktiviranja obaveze, nepotrebna je medijska kampanja sa sumnjivim istraživanjima i spinovima „elitističkih“ jastrebova. Ali, čak ni nedavno generisani nacrti Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane ne daju nam nikakve indikatore koji bi zahtevali povećanje operativnih sposobnosti VS, a samim tim i ponovo uvođenje ročnog sastava VS.

VREME JE ZA SMENU MINISTRA

Sprovedena „procedura“ Vulinovog osposobljavanja za rezervni sastav je još jedan pokazatelj da sistem ne funkcioniše, da se regulativa selektivno primenjuje, da nadležni organi ne rade svoj posao po zakonu, te da nisu u stanju da se suprotstave samovolji čoveka bez političkog legitimiteta, ali koji ima uticajnog prijatelja. Njegov formalni završetak Visokih studija bezbednosti i odbrane (iz drugog pokušaja) sa prekobrojnim izostancima, što bi trebalo da predstavlja najviši nivo karijernog usavršavanja oficira, visokih službenika ministarstava i agencija Vlade i Narodne skupštine RS, predstavlja samo devalvaciju svih vrednosti koje je vojno školstvo godinama gajilo. I taman kad se Vulin počeo obučavati za rezervni sastav, morao je da prekine obuku i prisustvuje sednici Saveta za nacionalnu bezbednost; dan kasnije ministar je opet u „civilki“, samo sad otvara atletski miting. Ovakvim postupanjem, Vulin je doveo u pitanje profesionalizam Uprave za obaveze odbrane koji su ga primili na obuku, Uprave za vojno zdravstvo koja mu je van svih propisa omogućila ponovnu ocenu sposobnosti, ali i Nastavnog centra u Požarevcu koji omogućava polaznicima odsustvo tokom trajanja obuke. Čast i ugled mnogih oficira, pre svih generala, koji blagonaklono i ćuteći omogućavaju politički marketing lideru Pokreta socijalista, pri čemu su svesni da krše usvojene norme i pravila, ovakvim su postupanjem zasigurno dovedeni u pitanje.

Vulinov rijaliti koji pokušava da napravi od Ministarstva odbrane morao bi biti osuđen i od predsednika države i od predsednice Vlade. Čak ukoliko do takve osude i ne dođe, Inspektorat odbrane je u obavezi da po službenoj dužnosti hitno izvrši vanredni inspekcijski nadzor u svim organima koji su omogućili takav rijaliti u sistemu odbrane.

Umesto da društvo debatuje o unapređenju bezbednosne politike Srbije i svakog pojedinca, većina medija prenosi Vulinove ideje o kreiranju konjičkih jedinica, izmišljenim donacijama sistemu odbrane, polovnim i skupim nabavkama zastarelih borbenih sistema, najvećim vežbama i najglamuroznijim vojnim paradama. Najgore od svega je što to on i realizuje u stvarnosti, naravno uz svesrdnu pomoć tabloida. I nažalost, uz znatna budžetska sredstva.

Zajedničko stvaranje i održavanje efikasnog sistema odbrane, koji bi bio garant dugoročne zaštite definisanih državnih interesa i nacionalnih vrednosti, predstavlja zahtevan i odgovoran državni posao. Samo odgovorni donosioci odluka trebalo bi da rukovode sistemom odbrane kako bi u kontinuitetu kreirali sistem odbrane zasnovan na realnim interesima i ostvarivim ciljevima, proisteklim iz geopolitičke situacije. Iz svega navedenog proizlazi samo jedan zaključak – vreme je za smenu ministra odbrane.

Autor je bivši ministar odbrane i predsednik saveta za strateške politike

(Vreme)