Ubedljiva većina građana Srbije informiše se preko mejn strim medija, odnosno televizija sa nacionalnom frekvencijom. U informativnim programima tih televizija mogli su da čuju da je lupanje u šerpe u 20,05 na ovaj ili onaj način usmereno protiv lekara koji se lavovski bore sa COVID-19. Iako je teško zamisliti da u zemlji koja se suočava sa pandemijom zaista postoji toliko ljudi spremnih da rade protiv lekara od kojih im možda budu zavisili i životi, mnogi u to veruju, čak i u gradovima u kojima su dostupni i mediji koji nisu pod neposrednim uticajem vladajućeg bloka. Mnogi, naravno, ne veruju, ali sve dok je moguće tako široko i sa najodgovornijih mesta u društvu i državi plasirati takva tumačenja, uzaludno je govoriti o stvarnim medijskim slobodama i o slobodnom protoku informacija.
Jer, u realnosti, lupanje u šerpe je izraz nezadovoljstva stanjem u zemlji, a većina onih koji lupaju prethodno aplaudiraju u znak podrške lekarima i medicinskim radnicima. I ako nešto zaista jeste narušilo i obesmislilo takvu podršku, to nije “šerpovanje” nego upravo tvrdnje da se buka pravi protiv lekara. Uloga medija u demokratskom društvu, i to ona osnovna, je da obezbede objektivno i nepristrasno informisanje gradjana o onome što se dogadja. To, samo po sebi, znači da im je jedan od zadataka da spreče ili ograniče takozvano “spinovanje” (u šta nesumnjivo spada pomenuta tvrdnja predstavnika vlasti), odnosno nametanje javnosti nepotpunih informacija, kreiranih sa ciljem da vlast ili odredjena grupa koja poseduje moć to iskoriste za sopstvene potrebe.
U “našem sluačaju”, odnosno u načinu na koji se prezentuje lupanje u šerpe u najgledanijim i najčitanijim medijima, reč je o želji vladajućih struktura da jednu akciju koja im se ne dopada i koju ne mogu da kontrolišu (a uz to je doživljavaju kao pretnju svojim interesima), predstave kao delovanje protiv opšteg interesa. Činjenica da se time produbljuju rovovi unutar srpskog društva i dodatno huškaju pojedinci ili društvene grupe jedni protiv drugih nije im od presudnog značaja.
Svrha postojanja medija u demokratskom društvu je da spreči ovakva nastojanja kako bi se održala društvena stabilnost pa se može reći da mediji koji su forsirali spin o buci protiv lekara nisu ispunili svoju osnovnu društvenu funkciju, nisu sledili javni interes nego su se povodili za voljom onih koji u svojim rukama drže ekonomsku i političku moć. Ukratko, prihvatili su da stvarnost predstavljaju onako kako je neko drugi prikazuje, a ne onakvom kakva ona zaista jeste.
Naravno da ima dosta slobodnih medija koji rade na drugačiji način, ali njihov uticaj još nije takav da bi priča o razlozima za lupanje u šerpe i slični “spinovi” mogli da budu anulirani. Sa stanovišta profesionalnih medija (dakle onih koji se trude da izveštavaju o činjenicama i prenose različite stavove) to je samo razlog više da istraju na pristupu za koji su se opredelili. Možda jesmo relativno slaba brana, ali smo brana i treba da se učvršćujemo i medjusobno pomažemo. U protivnom, spinovi će nas preplaviti u potpunosti i krenućemo ka jednoj mnogo opasnijoj fazi, u kojoj bi mogli da prerastu u zarazu poput kuge.
Srpsko društvo je još u fazi u kojoj mediji koji drže do profesionalnog integriteta služe da bi se dokazivalo postojanje medijskih sloboda, kako na “domaćem terenu” tako i u inostranstvu. Istina je da u tome vlast ima sve manje uspeha, naročito kada je reč o medjunarodnim organizacijama, ali ipak ne menja kurs, a od napada se brani – novim spinovima. Objašnjenje koje (opet u mejn strim medijima) većina gradjana može da čuje je da su kritike iz sveta i padovi Srbije na svetskim listama medijskih sloboda posledica pritužbi medija, medijskih i nevladinih organizacija. Dakle, da ćutimo sve bi bilo super.
Činjenica da svet sve više obraća pažnju na prilike na srpskoj medijskoj sceni jeste veoma bitna, ali našu stvarnost možemo da promenimo samo mi. A “mi” nismo samo novinari, mi smo celo društvo. Odgovorni smo sami za sebe. Ako smo zreli ljudi i zrelo društvo, moramo da razumemo da “farbanje stvarnosti” u boje koje neko izabere ne vodi nikud izuzev u poraz. Stvarnost uvek ostaje stvarnost, a farbanje kad-tad dolazi na naplatu. Najviše, naravno, plaćaju konzumenti, odnosno široki slojevi stanovništva, ali na kraju plaćaju i oni koji mešaju farbe i oni koji farbaju. Ne borimo se, dakle, mi smao za slobodu medija, borimo se za našu budućnost i budućnost naše dece i zbog toga ne smemo da uzmičemo.
Autor je glavni urednik novinske agencije Beta
STUPS: Bestijarijum