Stanje u kome se trenutno nalazi Evropska unija (EU) ne omogućava nova pridruživanja, ocenila je uoči dolaska u posetu Srbiji francuska ministarka za evropske poslove Natali Loazo.

Dan kasnije u Beogradu je rekla da Francuska govori jezikom prijatelja i da to kaže “u trenutku kada EU proživljava izlazak Velike Britanije”. Dok mi sređujemo našu kuću, “razgovori Srbije i EU se nastavljaju, mnogo toga je postignuto, mnogo toga se dešava… Moramo da sagledamo stanje naših zajedničkih ambicija i puta koji moramo da prođemo da bi stigli do zajedničkog cilja“, navela je ona.

Poruka je jasna – ostanite tu gde jeste, nastavite sa reformama i čekajte da Evropa reši probleme sa kojima se suočava, a posle ćemo videti. Ministarka je pomenula bregzit kao jedan od ključnih problema, ali to svakako nije jedini potencijalno ograničavajući faktor za proširenje EU. Jer, činjenica je da desnica, nacionalisti i populisti, čija pobeda je na ovogodišnjim izborima za Evropski parlament izgledna, nisu opredeljeni za jačanje zajedničkih evropskih organa niti su oduševljeni idejom o proširenju. Dakle, i kada odnosi EU sa Velikom Britanijom budu rešeni, ostaće otvorena mogućnost da ionakao prilično spori procesi vezani za prijem novih članica budu dodatno usporeni.

To jeste obeshrabrujuće za Srbiju i zemlje regiona koje žele ulazak u EU. Entuzijazam za usvajanje reformskih zakona i primenu evropskih principa (a naročito njihovo sprovodjenje u delo) će, sa udaljavanjem „šargarepe“ i vudu očekivanog ulaska u EU, početi da splašnjava. Osim toga, sasvim je moguće da očekivano jačanje desnice i populista na nivou EU utiče i na jačanje ionako veoma jakih i uticajnih desnih, nacionalističko-populistički obojenih opcija u regionu. Takve političke grupacije nisu po definiciji protiv ulaska u EU, ali im prioritet nije evrooptimizam i primena evropskih standarda nego okretanje svojim nacijama.

Ukratko, izgledno je da je pred nama vreme u kome će i u samoj EU, i u evropskim zemljama koje su i dalje van EU, uslovi za konačno stavljanje Evrope „pod jedan krov“ biti pogoršani. Srbija i druge zemlje regiona koje još nisu u evropskoj porodici će svoje medjunarodne političke i ekonomske pozicije, kao i do sada, morati da grade kombinujući kontakte sa Briselom i drugim važnim evropskim centrima, poput Berlina i Pariza, kao i sa Vašingtonom. Dodaju li se tome i težnje Rusije da zadrži uticaj u regionu, postaje jasno da će Balkan još neko vreme ostati tradicionalno poprište sučeljavaja intersa različitih svetskih centara moći.

Bezbednost

Udaljavanje evropske perspektive čini teže dostupnim i učvršćivanje bezbednosnih okvira koje je, po prirodi stvari, mnogo lakše realizovati „pod jednim krovom“ nego u odvojenim nastupima. Dobra vest u tom delu priče je činjenica da se većina regionalnih država koje još nisu u EU već priključila NATO ili su na putu u taj vojni savez, što samo po sebi umanjuje rizik po bezbendost. Sa tog stanovišta bi verovatno bilo dobro da procedure za ulazak u NATO formalno pokrenu i Srbija i Bosna i Hercegovina (BiH), koje to jedine nisu još učinile. Ali, otpor ulasku u NATO u Srbiji je znatno jači nego otpor ulasku u EU, pa takav ishod ne treba očekivati.

Shodno tome, NATO kao okvir važan za održavanje stabilnosti, bar u slučaju zemalja koje još nisu ušle u EU, neće moći da bude neka vrsta “privremene zamene” za nedostajuće formalno članstvo u evropskoj porodici. Regionalna bezbednost u takvim uslovima ipak ostaje ranjiva, što nije povoljno po region koji je, tako reći juče, pretrpeo seriju višegodišnjih krvavih ratova. Ali, to ne znači da će do sukoba zaista i doći. Za očekivati je da će zemlje EU, iako još nespremne na proširenje, pažljivo pratiti šta se dogadja u regionu. Jer, to nije samo njihovo dvorište nego i geografski deo Evrope, a svaki, čak i ograničeni sukob, sa sobom nosi ozbiljne opansosti i rizike.

Povoljna okolnost je to što Rusija, bar kako stvari sada stoje, nema ozbiljnih planova koji bi bili vezani za podsticanje sukoba izmedju država Zapadnog Balkana. Portal Sputnjik je prošle nedelje objavio intervju sa Fjodorom Lukjanovim, glavnim urednikom časopisa „Rusija u globalnoj politici“, koji donekle relativizuje rusku podršku Srbiji. „Rusija nema veliki projekat u koji bi mogla da pozove Srbiju, ili recimo Bosnu i Hercegovinu, i neće ga imati jer se Balkan ne graniči sa Rusijom. Balkan je okružen i delimično ulazi u EU i NATO i to se neće promeniti. EU neće nestati, iako će se menjati“, kaže on.

Lukjanov smatra da „nije realna predstava u glavama mnogih u Srbiji da je u toku nekakva bitka između varijanti budućnosti”, odnosno opredeljivanje da li će sa Zapadom ili sa Rusijom. Sputnjik je ruski medij u Srbiji i sama činjenica da se opredelio da objavi ovakav intervju u praksi funkcioniše kao neka vrsta političke poruke kojom se vlastima u Beogradu sugeriše da ozbiljnije sagledaju realnost. Iz intervjua, u suštini, proizlazi da Moskva na odnose u regionu gleda kroz prizmu sopstvenih interesa i odnosa sa SAD, EU i NATO, da gaji emocije i bratsku ljubav prema Srbiji, ali da to ipak ima svoje granice.

Perspektive

Kada se sve sabere, malo je verovatno da bi usporavanje proširenja EU moglo doneti neke nove oružane sukobe, ali će rešavanje političkih problema kojima je region opterećen dugoročno ostati prilično komplikovano. Srbija, sve i da zaista hoće, ne može i neće “otići u Rusiju” i ostaće tu gde jeste. Neke buduće vlasti u Briselu, čiju okosnicu će moguće činiti nacionalisti i populisti, neće menjati politiku prema Kosovu, što znači da će Beograd, uprkos promenama unutar EU, i dalje biti suočen sa zahtevima da normalizuje odnose sa Prištinom.

Odlaganje procesa proširivanja i nesposobnost Brisela da u minulim godinama na efikasan način reši kosovski problem, automatski otvara prostor za snažniji upliv Amerike. Tokom ove nedelje pojačane su spekulacije da bi Vašington za region mogao da zaduži Filipa Rikera, koji je tokom devedesetih imao značajnu ulogu i dosta uspeha u rešavanju ratnih konflikata u bivšoj Jugoslaviji. U tom slučaju ceo proces vezan za Kosovo mogao bi čak da dobije na ubrzanju, a Beograd bi se našao pod pojačanim pritiskom da krene ka kompromisu.

Otežavajuća okolnost za Beograd je to što su odnosi sa Kosovom u minulih nekoliko meseci dramatično pogoršani, dok odnosi sa drugim zemljama regiona ili stagniraju, ili su na silaznoj putanji. To znači da će biti teško u novonastalim okolnostima pronaći dovoljno pouzdane i uticajne regionalne partnere koji bi mogli snažnije da podrže srpsku poziciju. Malo je verovatno da će se zemlje regiona udružiti protiv oslabljene Srbije, kako to predlažu pojedini kosovski političari, ali ne izgleda ni da će biti spremne na zajedničku akciju kako bi je podržale.

Sve u svemu, sledi period u kome će svaka od zemalja regiona koje još nisu ušle u EU da se bakću sa sopstvenim nevoljama, nastojeći da se što pre priključe evropskoj porodici. Srbija već decenijama insistira na “sopstvenom putu”, što kod velikog dela populacije podstiče nacionalni ponos, ali na političkom i ekonomskom polju ne donosi boljitak. Zemlja još nije uspela da na odgovarajući način definiše gde pripada, ostajući na vetrometini i veoma ranjiva. Vremenom je gubila teritorije i uticaj, da bi se danas našla u situaciji da mora (možda i ubrzano) da rešava kosovski problem, ostajući (bar za sada) bez “šargarepe” u vidu članstva u EU.

(Demostat, Foto: mc.rs)