Na naprednjačkom talasu o pridruživanju Evropskoj uniji i borbi protiv korupcije pre šest godina promenjena je prodemokratska vlast u Srbiji.

Međutim, od evropskih vrednosti gotovo ništa nije primenjeno u praksi. Počev od demokratizacije, vladavine prava, slobode govora i medija, privrednog rasta…

Još od Francuske revolucije, krajem 18. veka, vlast se deli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. U Srbiji obesmišljen je parlamentarni život, a primera radi i kod donošenja najznačajnijeg akta o budžetu poslanici pozicije papagajskom opstrukcijom nisu dozvolili da se o budžetu raspravlja na demokratski način. Izvršna vlast umešala se i u sudsku, a dovoljno govori Beograd na vodi, po leks specijalisu, sa ogromnom štetom po državu.

S druge strane rušenje u Savamali je svojevrstan državni udar jer policija nije štitila građane i imovinu, a izvršioci su prepoznati i od tadašnjeg premijera Srbije. Još od starih Rimljana gde je zakon bio prvo merilo države, u ovoj i ovakvoj Srbiji zakon je promenljiva i selektivna kategorija za vladajuću stranku, pa makar se ona protivno logici i semantici zvala napredna. Upravo u vladavini prava Srbija i te kako zaostaje za evropskim normama. Posebno kada su mediji u pitanju jer dešava se da budu zabranjene emisije kao što je „Utisak nedelje“, ili da se ugase „Vranjske novine“, a besprimeran pritisak sada trpe Kikindske novine i Južne vesti. Nezamislivo je da poreski organi pritiskaju oglašivače ili da se retroaktivno primeni jednoobrazan zakon da glavni i odgovorni urednik mora biti zaposlen u tom mediju. S druge starne sama država nije regulisala pitanje Tanjuga, koji po postojećem zakonu o javnom informisanju ne može da postoji, a opet prima prinadležnosti od države. Ili da još uvek nije regulisano pitanje „Politike“, „Dnevnika“ i „Novosti“ gde država povlači glavne poteze i gde su nagomilani silni gubici. Ali su zato sramno favorizovani PINK i Informer…

Iako prorežimski mediji kao Srpski telegraf, Alo, Informer imaju hiljadu i više kršenja Kodeksa novinarstva oni i dalje vedre i oblače, dobijaju mahom nezakonski sprovedene medijske projekte, i što je najpogubnije promovišu primitivizam, nacionalizam, pa i pornografske sadržaje. U ostalim društvenim sferama takođe se ne primenjuju evropske vrednosti, počev od imenovanja na odgovorne funkcije, posebno kulturnih institucija. Posledice su pogubne, nesagledive i neispravljive. Živeći tako u poplavi rijaliti programa i kiča, promenjen je i mentalni i etički kod. Primera radi, najnovija istraživanja o opredeljenjima mlade generacije pokazuju da je gotovo približan odnos za Evropsku uniju odnosno za priklanjanje ruskom uticaju. Kao da se zaboravilo da je Srbija napravila ogroman iskorak u 19. veku kada se opredelila da se intelektualna elita obrazuje u Francuskoj, Švajcarskoj, Austriji, Nemačkoj…

Kao da se ne zna da je Evropska unija donirala Srbiji više od tri milijarde evra, a SAD oko milijardu dolara. Naravno, tu su i velike privredne investicije iz evropskih zemalja, dok na suprotnoj strani investicije iz Rusije mogu se na prste jedne ruke nabrojati. Indikativno je da je za ovo vreme oko pola miliona stanovnika iz ove Srbije emigriralo, od toga čak 90.000 visokoobrazovanih stručnjaka i 7.500 doktora nauka. NJihova opredeljenje nije bila Rusija. To je nenadoknadiv gubitak za ovu siromašnu zemlju, sa BDP manjim od 40 milijardi evra, sa prosekom od 5.700 evra po stanovniku. Poređenja radi, u Hrvatskoj je to oko 12.000, u Sloveniji više od 20.000, u Češkoj 24.000 evra po stanovniku. Za neko približavanje razvijenim evropskim zemljama potrebno je više od pola veka. Naravno, da te zemlje ne čekaju, već ulaze u četvrtu tehnološku revolucije. Srbija, što je najpogubnije, svake godine izgubi 35.000 stanovnika, što je razlika između umrlih i rođenih, dok se nastavlja nezaustavljiv egzodus najproduktivnijih i najobrazovanijih. Obrazovanje jednog inženjera košta barem 150.000 evra, a pogotovo je što hrle u druge zemlje.

I ovoj i ovakvoj Srbiji dovoljno je pomenuti da samo Šabac, Paraćin i Čajetina od 145 lokalnih samouprava nemaju naprednjačku vlast. Na primeru prestonice, Beograda, vidi se šta je sve spremna naprednjačka vlast da učini protiv grada i građana. U Šapcu, na primer, za kulturu se izdvaja sedam odsto gradskog budžeta, a na nivou države to je mizernih 0,7 odsto, ili za nauku 0,3 odsto. U Šapcu je Evropska unija veliki investitor jer je za postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda i regionalnu deponiju izdvojila 20 miliona evra, a za izgradnju obaloutvrde na Savi i Drini oko deset miliona evra. Nažalost, Evropa je, izgleda, sve dalja, uprkos naprednjačkom verbalnom opredeljenju.

Autor je novinar iz Šapca

(Danas)