“Manite me srpske ugroženosti! Jer činjenice kažu da je tokom ministarskog mandata Vesne Bratić nezakonito smijenjeno više od 140 direktora škola. Ishod: stotine hiljada eura iz budžeta za odštete. To su sudske presude i računi koje plaćaju građani. Znam ja da bi i Vesna i ekipa voljeli da ovo ima veze sa ugroženim srBstvom, ali niđe veze! A Vesne su se odrekli i njeni apostoli. Ako mi ne vjerujete-pitajte ih”

Postoji onaj trenutak u životu svake balkanske političke karijere kada se stvarnost konačno sudari s mitologijom. Taj trenutak obično ne dolazi kroz izbore, nego prvo kroz sudska, pa onda kroz policijska vrata. I mitologija završi karijeru!

I tada počinje poznati ritual: sirene pravosuđa postaju, preko noći, sirene „progona“, a krivična prijava se pretvara u nacionalni ep o velikosrpskoj čuvenoj ugroženosti.

Vesni Bratić je, znate to, određeno zadržavanje do 72 sata zbog sumnje na zloupotrebu službenog položaja. Jeste, ONOJ Vesni. Specijalno državno tužilaštvo govori čistim jezikom zakona: opasnost od bjekstva, uticaj na svjedoke, postupak u toku.

Medijski eho u velikosrpskim krugovima, međutim, govori jezikom identitetske melodrame: uhapšena je „samo zato što je Srpkinja“. A sve je radila da se tako pokaže-pa ipak nije zato uhapšena!

Jer na Balkanu nikada niko nije uhapšen zbog sumnje na krivično djelo. A jok! Ne, ovdje se navodno hapsi isključivo zbog nacije, vjere i mitskog porekla. Ako je neko optužen – onda je mučenik. Velikomučenik! Ako je priveden – onda je žrtva. Ako je procesuiran – onda je progonjen. A ako je ranije imao političku moć, onda je mučenik dvostruke kategorije: i politički i nacionalni.

Narativ je poznat: nije to istraga, to je hajka; nije to pravosuđe, to je osveta; nije to odgovornost, to je diskriminacija.

A onda se, kao po komandi, uključuju televizije i portali koji od svake pravosudne radnje prave nacionalnu (čitaj srBsku) tragediju. Ista dramaturgija, isti refren, isti hor “ogorčenih komentatora” koji, brže od advokata i tužilaca, znaju presudu: kriva je država, kriv je sistem, kriva je „mržnja prema Srbima“. Svi su, eto krivi, samo Vesna nije.

Niko ne pita: a šta je s optužbama?

Jer činjenice su nezgodna stvar. One ne marširaju pod zastavama i ocilima. One ne nose transparente. One ne izlaze na proteste. One samo stoje, hladne i tvrdoglave, i čekaju da ih neko pročita.

A činjenice kažu da je tokom ministarskog mandata smijenjeno više od 140 direktora škola. Obrazloženje: nijesu formirali školske odbore. Sudovi su kasnije rekli: nijesu mogli, jer ministarstvo nije slalo svoje predstavnike. Ishod: stotine hiljada eura iz budžeta za odštete.

To nisu politički slogani. To su sudske presude i računi koje plaćaju građani.

Ali činjenice nikada nisu bile dovoljno dramatične za televizijski spektakl. Mnogo je uzbudljivije govoriti o „progonu Srpkinje“.

Ta formula je savršena: briše funkciju, briše mandat, briše odgovornost. Ostaje samo identitet. A identitet je, u balkanskoj verziji politike, univerzalni štit. I univerzalno opravdanje.

Tako se svaka politička odluka pretvara u nacionalno pitanje, svaka kritika u napad na naaarod, svaka istraga u zavjeru. I tako se stvara beskonačni krug u kojem nijedan političar nikada nije odgovoran – samo je ugrožen.

U tom krugu nema ministara, direktora, budžeta i zakona. Ima samo plemena i zastava.

I zato je hapšenje političara uvijek drama, nikada procedura.

A Vesna, po ličnoj izjavi žena-četnik, koja je od svih ljudi baš Borisu Dežulovuću spočitavala ustaštvo i koja je predlagala da se Njegošev mauzolej “spušti neđe niže” i koja je bila jedan od stubova Krivokapićeve apostolske vlade, baš, baš se trudila da bude upisana kao heroina bojovnika srpskog sveta. Kad ono-međutim!

Ne zaboravite, radi o osobi koja je godinama gradila javni identitet kroz oštru retoriku i političke sukobe. Jer takva nategnuta retorika ima jednu nezgodnu osobinu: ona se vraća. Uvijek se vraća. Nekad kao citat, nekad kao naslov, nekad kao ironija istorije, a nekad kao bumerang!

A građani, koji su platili odštete zbog nezakonitih smjena, nestaju iz priče o srpskom svetu. I oni koji su ga podržavali i oni koji se bore protiv istog. I budžet nestaje iz te priče. Obrazovanje nestaje iz priče.

Ostaje samo izmišljena nacionalna drama, sama sebi i za par opskurnih portala dovoljna.

I to je možda najtužniji dio ove priče: činjenica da se pravda, kad god dotakne politiku, odmah pretvara u etnički spor.

Ali ima nešto još tužnije, za Vesnu Bratić. Koliko god se trudila da makar ode kao nekakva velikosrpska ikona, otići će pravo u zaborav kao osoba koja je svojim diletantizmom i neznanjem očerupala i budžet i građane. I niko se neće za njom ni počešati, računajući i nove-stare srpske velikaše u Crnoj Gori. Pogotovo njih!

Ako je to više ikome i bitno!

(CdM/foto: Portal Analitika)