Aleksandar Vučić, patetični pajac, ratni posjetilac položaja oko opkoljenog Sarajeva, Šešeljev nosač gajbi, kumče izmaštanog Mladićevog bulevara, autor crne zloslutnice “sto muslimana za jednog Srbina“ i ko zna šta sve ne, napravio je od svog odlaska u Njujork psihodeličnu epopeju patetičnih igrokaza kojima je cilj dodatno sluditi ionako sluđeni narod i sebe predstaviti, a kako drugačije, nego kao grande žrtvu.

“Mogao sam da izađem pred građane i kažem da smo pobedili, kao što su u prošlosti radili. Izabran sam da ne lažem narod. Gde inače piše da je moguća kolektivna odgovornost. Pitam vas ako je odgovornost individualna, protiv koga donosite rezoluciju? Sram vas bilo. Svi su pohapšeni i osuđeni ili će biti osuđeni“ – rekao je zajapureni Vučić iz Njujorka u još jednoj javnoj tiradi sveopšteg ludila.

Prvo i osnovno, izabran je baš da laže i obmanjuje narod, ali je to već do naroda. Drugo, odgovornost je individualna, itekako, a Rezolucija se donosi protiv ratnih zločinaca, istih onih kojima se Vučić klanjao i kojih je puna Srbija i protiv onih koji se javno dive krvolocima, vazdižući ih u heroje. Zna to odlično Vučić, ali mu jako dobro ide namjerno pravljenje sebe budalom, ne bi li uvjerio sveopšte srpstvo u tu grandioznu laž o “kolektivnoj genocidnosti u Rezoluciji“.

Pa se onda, uprkos zdravom razumu, sa beogradskih kula vijori bizarni ispis kako “nisu narodi genocidni“, iako to niko ozbiljan nikad nije izjavio, a pogotovo nije stavio u Rezoluciju. Ali izeš sad Rezoluciju, ako kolektivnu genocidnost nameće Marić, PINK, Jeremićka, digitalni ispis na Novom Beogradu, onda je to valjda istina. Jedina istina! Jer nema istine osim one koju napravi Vučić sa Dodikom, Mandićem i Porfirijem Perićem, pa makar ta “istina“ prozivala Srbe za kolektivnu genocidnost.

Ne bi me začudilo da se dan nakon sutra, ali baš tako, dan nakon sutra, 24. maja u Srbiji počne izučavati “kako su Srbi od juče postali genocidan narod“. Jer hiljadu puta ponovljena gebelsovska laž postaje istina. Pogotovo u ovakvoj Srbiji, premreženoj ravnozemljašima, teoretičarima zavjere, antivakserima, zilotima i ostalim mentalnim zaludnicima kojima su Vučić i režim mu ne samo politički kompas, nego i životna i etička smjernica.

I lupetao je Vučić svašta nešto, izigravajući klona Kosovke djevojke i Miloša Obilića, koji se na momente presavija od bolova, a na momente sam sebe poji (političkom) vodicom, ali ima tu nešto drugo, što se tiče države Crne Gore i što pokazuje iduće Vučićeve mete, jer će, zna on to, proći i 23. maj i usvajanje civilizacijske Rezolucije o genocidu u Srebrenici, a on mora gledati od čega se politički živi na vlasti.

Od lešinarenje dabome, ali kakvog?

Crna Gora (greškom) na pravoj strani povijesti?

„Vrlo prljavu ulogu su odigrali crnogorski amandmani, ali tu nije kriva Crna Gora, ona je samo nečiji potrčko jer je to rađeno po nečijem nalogu“, kukao je Vučić medijima iz SAD, dodajući da će biti “razočaravajućih vijesti“ po pitanju još nekih država.

Pustimo mi “neke druge države i razočaravajuće vijesti“ i okrenimo se Crnoj Gori.

Zašto se Vučić razočarao u Crnu Goru, koja je zadnjih mjeseci glumeći baš Vučićevog potrčka polećela da pošalje besmislene amandmane na nešto što je već potvrđeno Rezolucijom, a to je da NEMA KOLEKTIVNE GENOCIDNOSTI? A to što su ti amandmani samo ukazali na Vučićeve, Dodikove, Mandićeve i Porfirijeve laži kojima su obmanjivali svoj narod, to je drugi par rukava, da ne kažem opanaka.

Odista, nije Crna Gora kriva uz svu svoju submisivnu volju što niko Srbima ne kači oko vrata kolektivnu genocidnost, a baš bi im dobro došla za najavu nekakvih novih balkanskih osvajačkih ratova.

Ali ima nešto drugo što Vučića svrbi, pa se okomio na Crnu Goru izmišljajući da je “država-potrčko“.

Sjajna šansa za Spajićevu vladu da se oslobodi Beograda, hoće li imati kohonesa?

A zakleo bih se da se crnogorska vlast u zadnje vrijeme ponaša kao srbijanski potrčko. Pa kako je onda moguće da je ova zemlja postala nečiji “tuđi potrčko“? Preciznije, kako je crnogorska vlast u dvije sedmice prešla put od srbijanskog do nečijeg tuđeg potrčka, a da se nije makla sa mjesta?

Pa tako lijepo!

Tako što je prvo odlučila poslati besmislene amandmane, ali je isto tako sa potom odlučila da podrži Rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Srbija se preko Vučevića, Vučićevog emisara, nadala obrnutom procesu – naime, očekivali su da neće biti amandmana ali da će Crna Gora biti ili uzdržana ili protiv Rezolucije.

Zašto se desilo obrnuto?

A to već morate pitati Milojka Spajića koji je napravio ili vrlo budalast ili vrlo hrabar potez. Često se to dvoje miješa. Sigurno je da će Vučić, koji nikome ništa ne prašta, Crnu Goru staviti pod neku vrstu ekonomsko-patriotskih sankcija (od suspenzije komercijalnih letova za Crnu Goru pa nadalje).

Ono što je sjajno u ovoj situaciji jeste činjenica da se Crna Gora konačno može osloboditi vazalskog odnosa prema Srbiji koji je predominantan u zadnje četiri godine.

Hoće li?

Pitajte opet Milojka Spajića i gledajte kako će se postaviti prema (budućoj) Rezoluciji o genocidu u Jasenovcu koju ni Srbija nije usvojila. Ako se Crna Gora, po ko zna koji put, upeca u velikosrpsku kontinentalnu mrežu, prokockala je još jednu priliku da se oslobodi Vučićevog izljeva ludila u mozak i patogenog velikosrpskog uticaja.

Hoće li Spajić sa vladom na terapiju ili po novu dozu srbovanja? Ovakva vremena izrode nenadano hrabre ljude ili očekivane budale.

Imamo još manje od 24 časa da saznamo.

(CdM, foto: lična arhiva)