Profesor Filozofije i kolumnista Dragan Bursać za podkast Radio karantin govori o mizoginiji kao opštem mestu na Balkanu ali i uobičajenoj pojavi svuda u svetu, o mejnstrim medijima koji destruktivnu mizoginu dinamiku održavaju u životu. Zbog čega je feminizam neophodan ali je, naročito na Balkanu, prljava reč. I na koji način je nametanje patrijarhalnih normi muškarcima pogubno, pre svega za same muškarce.

Da li je moguće da vlada u Srbiji padne zbog slučaja seksualnog zlostavljanja?

Naravno da nije moguće da vlada padne zbog takve stvari. Vlada Srbije je bitno seksistička vlada, koja samo nominalno ispunjava stvari koje nemaju veze sa dominantnim maskulinumom i seksizmom, ali ona jeste takva i zapravo je nemoguće da padne, jer dubinske strukture te vlasti, uključujući i (Dragana Markovića) Palmu su takve kakve jesu i mene zapravo čudi čuđenje ljudi koji se odjednom u 2021. godini zgražavaju nad seksualnim predatorima, što ti ljudi u suštini jesu. Dakle, ti ljudi su deo sistema i tu se može desiti – govorimo o političkim, a ne džender senzitivnim aspektima i seksizmu – ukoliko je Palma potreban kao koalicioni partner vladajućoj strukturi, oni će ga kao i Jutku organizovano braniti. Ukoliko politički ne treba vlasti u Srbiji, on će za primer biti politički odstreljen. Ta vlada reprezentuje to što reprezentuje Palma i tu se ništa neće promeniti.

U jednom svom tekstu koji se bavi nasiljem koje je glumica Milena Radulović pretrpela ponovo na društvenim mrežema pošto je javno podržala, odnosno, pohvalila film Jasmile Žbanić Quo Vadis, Aida, pitate se kako je moguće da je u kratkom vremenu od heorine u rukama iste te javnosti dospela do „krpe“, kako je u jednom komentaru neko naziva. I kažete dalje da je moguće, s obzirom da je transgeneracijski nauk ukorenjen u zlu, nacionalizmu, mizoginiji i seksizmu. Odakle dolazi ova mizoginija, koja je, kako kažete na Balkanu opšte mesto?

Ona dolazi iz srednjeg veka. Imate tu čitavu promušku epiku i heroiku, koju možemo ispitivati i proučavati semiotički i semantički i proteže se kroz takozvano prosvetiteljstvo u Srba i taj novi romantizovani nacionalizam, sa izmišljanjem kultova Svetog Save i čitavih ludila zilotskih. I evo, sad smo ušli u digitalno doba sa tim istim kultom. Taj seksistički i mizogeni kult evoluira u jednakom smislu kao i fašizam, on se modernizuje, on preživljava, kao virus stalno menja domaćina, njegova pojavnost je suštinski ista, iako ponekad ne liči na samog sebe. Dakle, on je tu hiljadama godina i o tim hiljadama godina govorim da bi shvatili razornu silu moći protiv koje se moramo boriti zdravim razumom i nekim naukom za koji smatram da je civilizacijska tekovina. Taj nauk civilizacijske tekovine imali smo u periodu 1945-1990. godine ali ni tada nije bio do kraja realizovan i pre svega feministički kapaciteti nisu bili do kraja realizovani. On je bio u sprezi sa robovlasništvom, sa feudalizmom i feudalističkim narativom, sa narativom rane industrijske revolucije i ranog kapitalizma, u socijalizmu sigurno. Ali je socijalizam, bar kod nas, imao to izvorno prosvetiteljstvo kroz samoupravni socijalizam. I sada sa neoliberalnim kapitalizmom gde je sve roba, pogotovu gde su žensko telo i seks roba koja prodaje sve, i pod tom krinkom je našao plodno tlo na Balkanu, gde se u suštini nije promenio, samo se tu i tamo digitalizovao, rijalitizovao, izašao na društvene mreže tako štrokav i nepismen. I tom seksističkom virusu se desilo da naiđe na plodno tlo i dobrog domaćina da se dalje razvija.

U istom tekstu pišete da silovanje nikad nije bilo problem, bilo ono negde u Beogradu, na Vračaru ili po prašnjavim hotelskim sobama, zatvorima i toaletima istočne Bosne, od Bijeljine, preko Višegrada do Foče. Na kraju krajeva, silovanje je bilo dio srbijanskog državnog projekta i u jednom trenutku aminovana, odobrena i poželjna patriotska dužnost. U kakvoj su vezi ratnička istorija i kultura, ceo onaj epski, tzv. herojski narativ sa nasiljem nad ženama?

Žena je bila ratni plen i silovanje je kao deo državnog projekta, govorim o Foči i Višegradu, bilo organizovano. Cilj jedne države, jednog projekta i jednog entiteta, koji je bio pod patronatom te države, je, dakle, da se protivnik unizi i zastraši, da se etnički očisti. Ako se ne može ubiti muška populacija, onda se može silovati ženska populacija, koja je na tom terenu i to je, poprilično zastrašujuće, i izvedeno. Naravno, silovanja je bilo diljem BiH i Hrvatske, ali je ovamo bilo organizovano. Dakle, tretiranje žene kao ratnog plena, što je zapisano u epici, ali ne samo u epici srpskog naroda, da ne zvuči da govorimo samo o jednoj strani. Istorija Srba od devedesetih se vratila u epiku srednjeg veka, gde je žena ili roba ili robinja ili „naša“. Ako uzmete zločine Željka Ražnatovića Arkana i njegove jedinice – a zanimljivo je da se gospodin Palma svim silama trudio da uđe u anus Arkanu, u čemu je na kraju i uspeo – vi ćete videti da su oni vezani za pljačku, za belu tehniku, za neke trivije. Silovanja su nepostojeća, a te jedinice su vršile silovanja, između ostalog. Pa vidite svi ti naslednici rade to što rade. Žena kao ratni plen – tog narativa se niko nije ozbiljno ni dotakao u zemlji Srbiji, to je neka podrazumevajuća stvar, niko za to nije odgovarao. I to se nastavlja u mirnodopskim uslovima, tako što su ti ljudi predavači na univerzitetima u Srbiji, osuđeni ratni zločinci su se vratili kao heroji, a narativ silovanja je ostao nepoznat. Osim sad kad se počelo odmotavati klupko. Zbog licemerstva čaršije beogradske i srbijanske, koja sad glasno ćuti. To su bili ljudi koji su pravili patrole da uteruju u pamet izbeglice i migrante za koje su govorili da će silovati naše žene, doslovno svi sada ćute. Jer u trenutku kada su žene Jagodine zlostavljane i kada su maloletnice zlostavljane i silovane, očigledno deo patriotskog projekta, gde to baš i nije silovanje i zlostavljanje, makar iz vizure desničara – mi vidimo jedno veliko ništa.

Kompletnu verziju razgovora sa gostom Radio karantina možete da čujete ili pročitate na sajtu Radio karantina. Podkast Radio karantin možete da podržite na ovoj stranici.

(Radio Karantin)