Srbija je već nekoliko decenija u grdnim problemima. Nacionalizam-šovinizam-fašizam razara ovu zemlju, ne baš veliku i ne toliko jaku i značajnu kakvom je doživljava njen većinski plebs. Evo samo nekoliko problema zemaljskih i nebeskih Srba?

Kosovo je na čelu liste, ostavimo ga, slede susedi i teritorijalne pretenzije na delove njihovih teritorija. To se ne menja od vakta razbijanja Jugoslavije, kako u mislima „zvaničnog Beograda“, tako i „nezvaničnog“, priprostog puka (plebsa) koji decenijama (vekovima) podržava bolesne i neizvodljive zamisli svojih putovođa.

Etnički čiste kulture ne postoje, govorio je Bogdan Bogdanović, a zabluda da postoje „posebno je pogubna na Balkanu gde se bogatstvo modela upravo sastoji u hiljadugodišnjim prožimanjima“.

Sa Hrvatskom i Bosnom (više) ne ratujemo i pitate se – otkud to na listi. I zamršeno i jasno da ne može jasnije.

Hajdemo jednostavnije: Da li su hrvatske vojske, ona formirana na početku rata u Jugoslaviji, Zbor narodne garde ili kasnije zvanična hrvatska oružana sila prelazile granice Srbije i radila zlodela? Nisu! A srpska jeste!

Raniji predsjednici

I ne upadajte u zamku, jer i bivša JNA, ona „zajednička“ bila je srpska, pride stranačke paravojske (zvanično pod komandom JNA!) koju su formirali Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Željko Ražnatović Arkan, Mirko Jović, Radovan Karadžić…, koje su vršljale po Slavoniji, Lici, Posavini, Baranji, stizale sve do Jadrana.

Sa Bosnom, Srbija ima skoro istovetan problem.

Najbolji deo bivše Jugoslavije (zarad razbijanja i jugoslovenskog i bosanskohercegovačkog zajedništva!) napadnut je uz sadejstvo sa tamošnjim pobunjenicima koje je Beograd napujdao i sokolio da četiri godine uništavaju sve po toj zemlji , držeći Sarajevo 1.460 dana u opsadi, ili ako više volite pune četiri godine.

Nepobitno je da je, posle dužih priprema u medijima, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, na Univerzitetu… poslovođa na baustelle jugoslovenskog razbraćivanja bio Slobodan Milošević. Saglasni? Hvala!

Dalje, niti jedan predsednik Srbije posle njega nije raščistio sa politikom kojom su Milošević i sledbenici (plebs redovno u ogromnom procentu!) druge napadali a zemlju odvukli u ambis.

Niko od četiri njegova naslednika (Milan Milutinović, Boris Tadić, Tomislav Nikolić i sadašnji predsedavajući Aleksandar Vučić) nije učinio ništa što bi značilo pomenuti raskid sa prošlošću. (Srbija je imala i pet predsednika u „ve-de“ stanju: Dragan Tomić, Nataša Mićić, Dragan Maršićanin, Predrag Marković i Slavica Đukić-Dejanović – koji su se samo upisali). Listi ipak treba da se doda tromi Vojislav Koštunica koji je predsedavao Državnom zajednicom Srbija i Crna Gora i bio srpski premijer.

U njenoj novijoj istoriji, Srbiju je za svoja dva mandata – nečinjenjem i greškama – najviše zaustavio Boris Tadić. Prema njemu Srbi nikad nisu imali bogzna kakvu adoraciju, ali su u kraćem periodu s početka vladavine očekivali da zemlju povede ka Evropskoj uniji, raščisti sa prošlošću i teritorijalnim apetitima prema Bosni, Hrvatskoj, Kosovu(!), čak i prema Crnoj Gori.

Strancima jedno, narodu drugo

Međunarodnom faktoru nuđena je poslušnost, ona srpska („burazeru, nema problema, biće…“) a narodu ono što mu je milo da čuje. Od toga da su svi Hrvati ustaše, Bošnjaci Turci, kosovski Albanci „tribalni talog“ (Dobrica Ćosić), Slovenci „bečki konjušari“… Rđavi i zli su i Nemci, Englezi (koji nam stalno rade o glavi), Amerikanci… Za sada su (nam) dobri Kinezi i naročito Rusi od kojih nikad nije bilo vajde.

Poslednjih, recimo sedam godina, Srbiju predvodi jedan kverulant koji se svog (šešeljevskog) nacionalizma rešio samo retorički. On neprestano nekoga krivi i optužuje za srpsku sudbinu, veliča svoje zasluge i narod i državu drži u bukagijama, Taj čovek, imenom Aleksandar Vučić sve je dokrajčio.

Ne „silazi“ sa malih ekrana, odakle seje optimizam koji teško da bi „prošao“ i u vrtićima. Na konferencijama za štampu svojim najodanijim novinarskim slugama obraća se imenom, deli im komplimente. Jednom prilikom javno je kazao za svog agitatora da je „izvrstan novinar“, iako bi se mirne duše moglo reći da je u pitanju kolega koji je bruka za profesiju. Mediji se utrkuju u podilaženju.

Evo samo opreme teksta u Politici od 18. februara. Nakon završetka Minhenske konferencije o bezbednosti najstariji list na Balkanu (1904,) preko predsednikove fotografije postavio je naslov „Tači doživeo verbalni nokaut“. U podnaslovu opet snishodljivost: „Najvažnije je to što su svi videli koliko je teška atmosfera kada je reč o rešavanju pitanja Kosova, rekao je Aleksandar Vučić“.

Kakav crni nokaut, kakvo rešavanje pitanja Kosova. Bivša južna srpska pokrajina je, podsetimo se, to pitanje je, proglašenjem nezavisnosti u Parlamentu Kosova, potom i brzim priznanja više od 100 zemalja – rešila još 17. februara 2008. godine.

Srpski predsednik više nikoga ne iznenađuje svojim izjavama. Ne baš davno prilikom prijema mladih iz Hrvatske jednog dečaka je pitao za koga navija. Za Rijeku, rekao je, a onda je Vučić imao primedbu: zašto za klub sa Kantride kad ima i boljih klubova. Nije mu ponudio Hajduk ili Dinamo već Partizan i „njegovu“ Crvenu zvezdu.

I pre nekoliko dana, posle smrti pevača narodne muzike Šabana Šaulića odmah je, da li na Twiteru, napisao da je otišao „kralj srpske muzike“… Sve je srpsko, naročito ono što nije.

Nastavak politike nemogućeg

Zvanični Beograd i dalje tumara, uspavan na megalomanskim, neostvarivim velikosrpskim, miloševićevskim, memorandumskim idejama davno poraženim i osuđenim od svetske javnosti. Ali to, izgleda, nije bilo dovoljno svim garniturama na vlasti da se podvuče crta.

Kosovo je Srbija, otcepljeni deo Bosne i Hercegovine se svojata kao vlasništvo koje samo što nije „upisano“. Haški osuđenik Vojislav Šešelj je poslanik u Narodnoj skupštini, njegov sin takođe, čak odlazi i na sednice u Brisel i tamo napada Hrvatsku istom žestinom kojom mu to otac čini u Beogradu.

Radikalsko-naprednjački govor ništa nije drukčiji od onog iz devedesetih godina prošlog veka. Karlobag-Karlovac-Virovitica „jednog dana“… Republika Srpska – samo što nije pripojena, možda se vrati i Crna Gora, samo da ode Milo Đukanović.

Prekršajci osuđeni u Međunarodnom tribunalu u Hagu koji su izdržali kaznu jesu slobodni ljudi, ali njima nije mesto u državnom Parlamentu, u stranačkim rukovodstvima, na javim skupovima, tribinama, medijima…

Poniznost koju vlast iskazuje prema ruskom „caru“ Vladimiru Putinu i ljubav Srba prema Rusiji tragikomični su. U traženju još nekog velikog pronađena je Kina, a o Evropskoj uniji niko više ozbiljno ne razmišlja u Srbiji.

Vlasti najviše odgovara trenutno stanje: sa Kosovom ćemo razgovarati kad se ukinu takse koje, zna se, nisu uveli kosovski predsednik Hašim Tači ili premijer Ramuš Haradinaj nego neko veći i moćniji koji ih je na to nagovorio.

Svijet mijenja plan

Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije (koji ponovo govori dobro kao nekad) nedavno je na jednoj šarenoj televiziji otkrio da iza „protesta u Srbiji stoji ruska obaveštajna služba“ i da – „ruše Vučića“. Njegova stranka jedina je opozicionih koja nije napustila Parlament, a pored Demokratske stranke nije ušla ni u Savez za Srbiju, gde su kolovođe Vuk Jeremić, Dragan Đilas i Boško Obradović iz Dveri.

Nakon odlaska Saše Jankovića iz Pokreta slobodnih građana i izbora Sergeja Trifunovića za njegovog naslednika, poraženi advokat Aleksandar Olenik odlučio je da formira Građanski demokratski forum. U taze političkom programu Foruma, pod tačkom 15. stoji da će se pitanje Kosova rešavati „na temeljima realnosti i mirne budućnosti“, da je iluzorno očekivati da se u budućnosti promeni volja većinskog albanskog naroda…

I najnovija politička partija nudi rešenje koje „podrazumeva garanciju bezbednosti za Srbe i njihovu imovinu, kao i za kulturno-istorijske i verske objekte, teritorijalnu i personalnu autonomiju za Srbe“… O priznanju Kosova – ni reči!

Inostrani novinari koji povremeno dolaze u Beograd tvrde da je „međunarodna zajednica“ (SAD i EU) digla ruke od priključenja Srbije Uniji i da uskoro sledi pritisak za ulazak u članstvo Severnoatlantskog saveza (NATO). Tako bi se Srbija sa istoka vratila na zapad gde i pripada, a ulazak u navedeni vojni savez (pogledajte kartu) Srbija više ne bi bila pretnja susedima.

To bi otvorilo u put reintegraciji BiH (deo krivice je i do Federacije!), a iz Niša bi se napokon iselili (Borba SAD i Rusije za Niš, Al Jazeera Balkans, 27. juna 2017) ruski „humanitarci“ (špijuni!) koji godinama kobajagi čekaju neku katastrofu i, usput, diplomatski status.

(Al Jazeera)