Često mi se, pogotovo u poslednjih dvadesetak godina, u sećanje vraća jedan pogled na vlast Meše Selimovića, koji u Tvrđavi kaže da postoje tri velike strasti: alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se nekako mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je i najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je, kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni, ne predsatavljaju ništa; zajedno, kob su ovog sveta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čoveka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvijek je lepša nego istina. Sve ljude smatra glupim, jer kriju pred njim svoje pravo mišljenje, a sebi prisvaja pravo da sve zna, I ljudi to prihvaćaju. Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni brzo izgube razbor, i niko nije trpeljiv, jer mrze promenu. Odmah stvaraju večne zakone, večna načela, večno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuje svoju moć…

Možda će jednog dana neko opet, s jakim razlogom, da potegne za Mešom, ili Ivom Andrićem, svejedno, ali ovde i sada reč je o srbijanskom predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovom nedavnom (autorski tekst – Blic, 16. septembar) pozivanju na čoveka sa kojim je, dok je stasavao, i danas (a tako će i ostati za sva vremena) stajao na drugoj strani „borbene linije“.

Preambiciozni Vučić očito nije zadovoljan svojom nedavnom (12. septembra) ekskurzijom i podrškom izbezumljenih Srba u podeljenoj Mitrovici. Nije se ponovilo (ni u najmanjoj meri) ono što je mali Alek priželjkivao i sanjao – Gazimestan 28. juna 1989. godine, kada je, nedaleko od Kosova Polja, (ne)zvanično za novog srpskog vožda ustoličen Slobodan Milošević. Istina, Vučić jeste novi vožd, ali njega u podeljenoj Mitrovici nije dočekalo dva miliona duša, koliko ih je, navodno, na kraju Miloševićvog govora na Gazimestanu zapevalo „Ko to kaže, ko to laže, Srbije je mala… Nije mala, nije mala, triput ratovala… I opet će, i opet će…“

Ko (ni)je pročitao ‘Filosofiju palanke’

Njemu su poklonike namirivali samo na trenutak vešti kamermani, „švenkujući“ po naručenim i privedenim „obožavaocima“. i to je, valjda, osnovni razlog što je Vučić. nekoliko dana kasnije u autorskom tekstu. rekao da su Srbija i Balkan na njegovu posetu reagovali na isti način, onaj koji je Radomir Konstantinović u Filosofiji palanke, na koju se svi pozivaju, ali izgleda da ju je retko ko i stvarno pročitao, naziva „gledanjem preko plota“, koje je uvek, reče Vučić, izraz straha da se neko suoči sa samim sobom.

Vučić ni ovog puta nije uspeo da pobegne od sebe, bivšeg dugogodišnjeg punokrvnog radikala Vojislava Šešelja. Nije mogao da ne pomene da kultnu Konstantinovićevu knjigu, koja kao da objašnjava sve što se u Srbiji dešvalo za poslednjih nekoliko vekova „izgleda da je retko ko i stvarno pročitao“. Nije mu prvi put, jer (pre)često ističe da pre njega, ili niko drugi, nije čuo za nešto ili štogod pročitao. Tako beogradska čaršija zbija šale da osim njega niko nije ni završio beogradski Pravni fakultet. Pride s najboljim ocenama, prosekom čime se dičio i pred skupštinskim poslanicima, i pred televizijskim kamerama.

Komentarišući za list Danas neshvatljivo citiranje Kosntantinovića, dramski pisac i profesor Fakulteta dramskih umetnosti Nenad Prokić kaže da bi predsednik Srbije „trebalo da se čuva sopstveng palanačkog ponašanja, u okviru kojeg od sebe često i veoma neubedljivo pravi žrtvu, kao i da se potrudi da njegove velike reči neposredno i nedvosmisleno budu potvrđene delima. Nepovratna je šteta za Srbiju što su, dok je Konstantinović dolazio na čelo Beogradskog kruga i branio sve njene komšije preko plota, Vučić i njegovi [radijkali] bili su na sasvim drugoj strani ideograma i te komšije besomučno napadele. Nakon što je sa severa Kosova veličao lik i delo Miloševića, čiji su brojni generali vojske i policije osuđeni za ratne zločine, Prokić ne skriva da je ono što je Vučić branio tokom devedesetih bila upravo ta „nepromenjiva i večna istina, koja mu sada tako smeta, iako mu se i danas često otme eho starih angažmana – a upravo bi on trebalo toga najviše da se čuva u suočavanju samog sa sobom.

Kada govori o „pamfletima“ i regionalnim večnim istinama, trebalo bi da zna da svako iskreno revidiranje tih istina ne dopušta ni Aleksandra Vulina, ni premijerku Anu Brnabić, kao ni uzurpaciju vlasti, koju, po Ustavu, ne može da vrši predsednik države. Srbija je uvek „kriva“ dok god bude takvih manevara ljudi na vlasti. Kao što nije napravljen nikakav diskontinuitet sa Miloševićevom kosovskom politikom, jer je, po Vučiću, bio „veliki srpski lider“, koji je želeo sve najbolje, ali nije uspeo. Diskontinuiteti se, mišljenja je Prokić, prave kratkim i jasnim izjavama u obliku obračuna i ne ostavljaju mesta za kasnija tumačenja. Ovako je to samo marifetluk više.

Umro je ‘izvesni’ Radomir Konstantinović

Ako sada zaista želi da se bori protiv unapred postavljenih istina i ako, kako kaže, želi nedvosmislenu politiku onih koji su razumeli Konstantinovića tridesetak godina pre njega, koji su se borili protiv mitova za koje se on tada žestoko zalagao, a sada mu se lupaju o glavu – onda bi trebalo – kaže Prokić, da se čuva sopstvenog palanačkog ponašanja, u okviru kojeg od sebe često i veoma neubedljivo pravi žrtvu, kao i da se potrudi da njegove velike reči neposredno i nedvosmisleno budu potvrđene delima. On bi, primećuje Prokić, morao da se bavi i sopstvenim promašajima – da ne bi bio dežurni krivac i da mu preokret ne bi bio palanački.

Dvadesetsedmog oktobra 2011. godine umro je Radomir Konstantinović, kako je tom prilikom rekao pisac Filip David, najznačajnije intelektualno ime savremene srpske književnosti i filizofije kulture, pisac koji je predugo živeo u „unutrašnjem egzilu i izolaciji“. Njegov odlazak srpski mediji i službena politika ispratili su tiho i sa prigušenim olakšanjem. Državna agencija Tanjug objavila je da je preminuo „izvesni Radomir Konstantinović“ u 83. godini, da je objavio neke pesme 50-ih, potom par eksperimentalnih romana, da bi se tokom 60-ih okrenuo esejistici. Ne bih da prepisujem svoj prilog povodom Konstantinovićeve smrti (Slobodna Bosna, 782, 3. novembar 2011. godine – Odlazak posljednjeg velikana – Vječiti kritičar pal(j)anke), ali na te četiri strane stalo je više „priče“ nego u svim svim srpskim medijima zajedno povodom Radomirovog fizičkog odlaska.

Bez razumevanja njegovog dela, kazao je na ispraćaju David, nije moguće razumeti tamne strane srpske intelektualne istorije, sve one stranputice i zablude koje su Srbiju dovele u tragični istorijski i kulturni čorsokak. Uvek je bio korak ispred ostalih, sa savršenim osećanjem za duh vremena. U siromašnoj i, u celini gledano, zatvorenoj literaturi, on je duhom, temama, smelošću, koju poseduju samo najhrabriji i najdarovitiji, otvarao put kojim se izlazilo iz parhijske isključivosti, malograđanskog mentaliteta samozadovoljnosti, palanačke zatvorenosti. Radomirova misao o nužnsti nacizma u duhu palanke pomogla nam je da prepoznamo situacije u kojima trijumfuje palanačko mišljenje i protagonisti takvog mišljenja.

Pet dana nakon smrti, 1. novembra, Skupština Grada, na iznenađenje/zaprepašćenje nas nekolicinu njegovih bliskih prijatelja, ustupa salu. Brojim nekoliko puta i nikako da, i sa onima kojima tu nije bilo mesto, namirim stotku. Nismo ovde na komemoraciji, nego radi odavanja počasti časnom i konzistentno pravednom životu, rekao je Prokić na komemorativnom skupu, na kome su još govorili Latinka Perović, David i Mirko Tepavac.

Njima ništa nije sveto i sve im paše

Konstantinovićeva supruga Milica rekla je tada da niko od zvaničnika srpskih nije posetio njihov dom, niti uputio telegram saučešća. Pedesetak metara dalje, u svojoj rezidenciji, skrivao se tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Nije se ni pomerio. Ovaj današnji, Vučić, bio je zauzet, možda postavljanjem tabli „Bulevar Ratka Mladića“ na novobeogradskom bulevaru, koji je već nosio ime po Zoranu Đinđiću.

Nije moguće, a ni prvedno, ali da sam moćan zabranio, bih svim predstavnicima vlasti da pominju Konstantinovića. I ne samo njega. Ovako, možemo samo da čekamo kada će neko političari početi da pominju Ivana Đurića, Miladina Životića i Beogradski krug, Ivana Stambolića, Mirka Tepavca, Latinku Perović, Bogdana Bogdanovića, Filipa Davida, Mirka Kovača, Slobodana Inića, Mirka Đorđevića, Boru Ćosića…

Verujem da nećemo dugo čekati da Vučić u dobrom pomene i Našu Borbu, novinu koju je 15. okobra 1998. godine, rešenjem Ministarstva za informacije, kojim je, kao ministar rukovodio, zabranio, ispostavilo se trajno, a nas 130 ostalo na ulici. Njima ništa nije sveto i sve im paše, jer, kako vele Dalmatinci, side na obrazu. A može im se i zbog toga što ih neprekidno i za njih u dovoljnom broju podržava svetina (gomila, rulja) čiji mentalitet je jajarski, pilićarski, bogami i geački.

(Al Jazeera)