Prisećam se i podsećam vas na tri, za građane Srbije značajna martovska datuma iz novije istorije, dvadesetsedam godina od devetomartovskih demonstracija (1991), petnaest godina od ustreljenja premijera Zorana Đinđića (12. marta 2003) i dvanaest godina od smrti Slobodana Miloševića u Hagu – 11. marta 2006. godine. Prisetih se, ovim povodom, i davnašnjih martovskih ida kada je 15. marta, pošto je 23 puta uboden prilikom ulaska u pompejski senat, na martovske ide izdahnuo i Gaj Julije Cezar. Među zaverenicima bio je i Marko Junije Brut, kome je, tako kaže predanje, Cezar uputio čuvenu rečenicu: „Zar i ti, sine Brute?“
Ali, Srbima iza Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića nije ostala ni kratka rečenica od petnaest slova koju je, navodno, izgovorio Cezar. I kako ove dve smrti, kao i devetomartovske demonstracije, nisu izgleda dovoljno „odležaleˮ, i kako istoriju ovde na Balkanu lokalni domuzi (pristaju oba značenja ovog turcizma!) prave kao instant jelo, teško je reći koliko su (i da li su) ove dve smrti uzdrmale i probudile pravoslavce iz višegodišnjeg sna i zabluda, odagnali im stereotipe koji ih uspavljuju i zavaravaju vekovima.
Je l’ se Srbija zabrojala?
Srbi i dalje računaju vreme po Cezarovom kalendaru kao da su ostali mnogobošci ili, kako kaže profesor Nenad Prokić, Dogoni a naokolo „se trte da su oni pravoverni hriščani, pravoslavciˮ. Kako bi Rimljani rekli: Srbija će postati nešto ali po grčkom kalendaru. Dakle – nikad! Srbi su, to svi znamo, od Latina preuzeli nazive za mesece u godini, dok su naše komšije Hrvati nastavili da za te iste mesece koriste slovenske nazive. Zašto je to tako, šta vam bi duše moje pravoslavne(?) – pita Prokić.
Vratimo se temi. Intelektualno poštenje pulsira iz svih pisanija koja podsećaju na tragične sudbine ljudi koji su nameravali da modernizuju Srbiju. Na nesreću Srbaljana neki od njih su neznatno uticali na njihove živote, neki pak, opet na nevolju, previše. Manjak javnog morala glavna je konstanta u Srbiji u poslednja dva veka. Dobri su redovno gurani postrance, ili su klani/ubijani, a rezultat je vidljiv izdaleka!
Još je devedesetih godina prošlog veka poč. profesor Filološkog fakulteta, Ljubiša Rajić (1947-2012) tvrdio da drukčiju Srbiju zacelo neće da napravi vlast. „Ona je napravila Srbiju po svojo meri i neka druga i drukčija Srbija joj nije potrebna. Ni ona opozicija koja rehabilituje Nedića (i istovremeno hvali Slobodana Jovanovića), ona koja obnavlja Ljotićev Zbor, ona koja diže spomenik Draži Mihailoviću… Ili možda ona opozicija koja se svađa oko toga koji će nas princ izvući iz ovog kala…ˮ Valja se prisetiti i Brehtovog (Bertold) otvorenog pisma nemačkim umetnicima i piscima (1951) kada je upozoravao na opasnost od naoružavanja Nemačke: „Velika Kartagina je vodila tri rata. Posle prvog još je bila moćna, posle drugog u njoj se još moglo živeti. Posle trećeg niko je više nije mogao naćiˮ.
A Srbija je za manje od tri godine odratovala tri rata…
Deveti mart – privatizovan
Listam beleške. Vuk Drašković pre godinu dana o devetomartovskim demonstracijama kaže da su se učesnici tih protesta „upisali u trаjne i nаjsvetlije strаnice istorije sаvremene Srbijeˮ. Crnobradi osedeli hercegovački epik u saopštenju navodi da on „nа žаlost, nije sprečio krvаvo ubistvo Jugoslаvije, ali je odbrаnio i Srbiju i srpski nаrod od istorijske optužnice dа su ćutаli pred zločinimа i zločincimа ili dа su ih podržаvаli“. Dade nam na znanje. (Aferim Vuče!)
Večiti predsednik četničke partije čije su paravojne formacije u poslednjem sukobu na tlu bivše Jugoslavije stizale i do Jadrana, brzo se slizao sa režimom, obnašao dužnost ministra inostranih poslova. Udruživaće se ovaj bradonja i njegova Danica (kćerka četnika iz „Belog Polja”) sa mnogim partijama, sve do nekad uljudne Liberalno-demokratske partije…
A pre dvadesetsedam godina „kralja trgovaˮ je na balkon Narodnog pozorišta uvela Vida Ognjenović. Odatle je on, sedeći na balkonu prebacivši nekoliko puta desnu nogu preko leve, megafonom pozvao na juriš… Dve žrtve – Branivoja Milinovića i policajca Nedeljka Kosovića – on i njegov Srpski pokret obnove i dalje zloupotrebljavaju u dnevnopolitičke svrhe.
Dvanaest godina bez „balkanskog kasapinaˮ
Prema zvaničnoj verziji Milošević je umro od infarkta u pritvoru Haškog tribunala, tokom suđenja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti na Kosovu i u Hrvatskoj, i za genocid u Bosni i Hercegovini. Gradska i državna vlast nisu udovoljile porodici i visokim funkcionerima njegove SPS da se, uz državne počasti, sahrani u Beogradu. Pokopan je u dvorištu porodične kuće njegove supruge Mire Marković u Požarevcu. Nakon višesatnog oproštaja i govora (u Beogradu i Požarevcu), obred je obavljen u sumrak, bez verskih faca i prisustva članova najuže porodice, koji, nisu dobili „dovoljne garancije za svoju bezbednost”.
Miloševićeva supruga Mira Marković je napustila Srbiju 23. februara 2003. godine (dan pre nego što je Vojislav Šešelj dobrovoljno otputovao u Haški tribunal), a sin Marko ranije, 5. oktobra 2000, nakon što je njegov otac priznao poraz na izborima za predsednika SR Jugoslavije. Osim kćerke Marije koja je u Crnoj Gori, ostatak Miloševićeve familije živi u Rusiji. Miloševićevoj supruzi je SAMO zamereno što je „zloupotrebila službeni položajˮ, odnosno isposlovala stan za dadilju (Živka Cica Knežević) Markovog sina, a bivšem voždu Srbi su zamerili JEDINO što nije ostvario sve svoje naume zbog kojih mu je suđeno u Hagu. Miri je pedeset puta odlagano suđenje. U međuvremenu su joj čankolizi izdavali (Kompanija Novosti) njenu životnu priču krajnje pretencioznog naslova Bilo je to ovako, a među promoterima su se našli nezaobilazni Momir Bulatović, bivši predsednik Crne Gore i njegov haški branilac Zdenko Tomanović.
Na osnovu Uredbe Vlade Srbije, Milošević je izručen Tribunalu u Hagu 28. juna 2001. godine, tačno 12 godina posle čuvenog govora na Gazimestanu, a njegovoj sahrani nije prisustvovao nastavljač njegove političke ideje Ivica Dačić, kojeg je svojevremeno iz Haga čak i vređao, govorio da je kadrovski promašaj. Sedamnaest godina od pomenutog govora, kada je na proslavi 600 godina od Kosovske bitke frenetično pozdravljen od milion duša, balkanski kasapin završio je pod lipom, bez familije i sa drugovima koji su jedva čekali da mu vide leđa.
Đinđić – neshvaćena nepoznanica
Dvanaestog marta navršiće se petnaest godina od ubistva srpskog premijera Zorana Đinđića. Odmah nakon toga nedaće u zemlji su uvećane, reforme zaustavljene, a politička se borba rasplamsala. Njegov politički projekat Demokratska opozicija Srbije (DOS) se raspao, epigoni, nekadašnji saborci u borbi protiv režima razbežali su se. Deo „demokratskog bloka”, umesto u Evropu, zemlju je strovalio u srednji vek, prigrlio ostatke Miloševićeve partije i na velika vrata ih vratio u politički život zemlje. Džaba smo krečili, rekli bi najmlađi.
Đinđić je za života bio neshvaćen. Prvih nekoliko godina nakon ubistva uzdizan je do neba, ali je sve brzo splasnulo. On i njegovo ubistvo i dalje ostaju nepoznanica koju kao da svi žele trajno da pohrane na sigurno. Delom što su se kitili njegovim imenom i za života, pogotovo nakon ubistva, oni kojima je do njega bilo najmanje stalo, barabe i diletanti koje su uz njega stasa(va)le, zahvaljujući isključivo njemu. Oni što su – zalažući se za navedeno pohranjivanje – navukle (mnogi od njih) na sebe čak i sumnju da im u vezi s njegovim ubistvom nisu čiste ruke.
Rođen je 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac Dragan bio oficir JNA. U knjizi rođenih upisan kao 128. dete te godine. Kasnije je govorio da je to bilo dovoljno kasno da ne upadne „pod iluziju titoizma“. Gimnaziju je završio (1970) u Beogradu, Filozofski fakultet (1974) takođe, a pet godina kasnije doktorirao je na Univerzitetu u Konstanci. Tvrdio je da Marks ne samo da nije bio najveći nego da uopšte nije filozof.
Nikoga nije posebno cenio.
Biljana Stankov sa Đinđićem je radila od 1991., a od 1996. godine bila mu je lična sekretarica. „Ljudi su podrazumevali da su mu prijatelji ako stalno dolaze, da nešto očekuju od njega, da nešto traže, da im on to omogućuje, ispunjava, pomaže. On za to nije imao vremena. Imao je vremena da ode sa njima na večeru, popriča. Ali, opet, i on je od njih očekivao ideje, inicijative, pomoć u onome što radi. Mnogo ljudi je bilo oko njega, ali ne bih mogla da izdvojim nekog, da je bio prijatelj i da ga je posebno cenio”. Hururški recizno!
Nije bio svetac, još manje su to bili oni koji su ga odmah nakon ubistva (i danas) čerečili. Posebno sadašnji vlatodršci srpski. Želim i sada da ponovim što je 23. februara 2003. na Trgu republike prilikom ispraćaja Vojislava Šešelja u Hag poručio tadašnji zamenik šefa radikala Tomislav Nikolić: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića – recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom!ˮ Osamnaest dana pre ubistva! Tog čoveka (četničkog vojvodu) koju godinu kasnije Srbija će odabrati za predsednika, a drugi Šešeljev product (Aleksandar Vučić) ga je nasledio. Srbija, brale!
I ovogodišnji martovski dani će se ponoviti. Vuk će ostaviti buket „kod konja”, ispod lipe u Požarevcu okupiće se oni koji bi da iskamče malo političkog sevapa. Na mestu Đinđićevog ubistva i na njegovom grobu u Aleji velikana (gde su u mešovitom društvu Ivo Andrić, Branko Ćopić, Koča Popović, ali i Radovan Stojičić Badža, načelnik Miloševićeve SDB…) keziće se i sadašnji glavari, oni koji su se radovali njegovom smaknuću.
Ne bih da Srbe upozoravam na martovske ide, kao, uostalom, ni na čuveno upozorenje Ive Andrića (Deca, strana 183): „U nekoj Mopasanovoj pripoveci ima jedan dionizijski (grčki bog života i radosti – prim. D.B.) opis proleća koji završava rečima da bi u takve dane po svim uglovima trebalo izlepiti oglase: Građanine francuski, proleće je, čuvaj se ljubavi!ˮ Možda bi u Bosni, kaže Andrić, trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje, urođene, nesvesne, endemične mržnje. Jer u toj zaostaloj i ubogoj zemlji, u kojoj zbijeno žive četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego u drugim zemljama.
Vratimo ljubav!
STUPS: Bestijarijum