Srpska vlada oformiće savet za srpski jezik čija bi zadaća bila briga o poštovanju službene i javne upotrebe ćiriličnog pisma. On će, kako su javile srpskoj sofi uvek bliske Večernje novosti, imati devet članova koji će se, paralelno sa Odborom za standardizaciju srpskog jezika, starati o normiranju, negovanju, unapređivanju i zaštiti službenog jezika i matičnog pisma.

To su novine koje je Ministarstvo kulture predložilo Vladi Srbije, a koje bi trebalo da se primene izmenom i dopunom Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.

Sva komunikacija državnih, pokrajinskih i organa lokalne samouprave moraće da bude na srpskom jeziku, ćirilicom. To važi i za obrazovne i naučne ustanove, i medije čiji je osnivač država, kao i za elektronske medije sa nacionalnim, regionalnim i lokalnim frekvencijama.

Ćirilica je obavezno pismo i za sva javna preduzeća i ustanove i preduzeća sa većinskim državnim kapitalom, kao i za profesionalna i strukovna udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou. Predloženi zakon latinicu definiše kao pomoćno pismo, a ukoliko se nešto ispisuje na oba pisma, ćirilica je u prednosti. Za kršenje ove obaveze odgovorno lice će odrapiti od 5.000 do 100.000 dinara (priblično između 42 i 845 evra), a preduzeće koje latinicom ispiše naziv robe i usluga, uputstvo za upotrebu, deklaraciju ili garatni list čeka kazna u iznosu od 500.000 RSD, odnosno 4.237 evra.

Inače, postojeći Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma ima 31 član, 2.522 reči i 16.388 karaktera. Ko ne izludi taj nije normalan!

I srpska, i hrvatska, i bosanska…

Pismo nije osmislio niko sa šajkačom na glavi, a i onaj što je prilagodi (Vuk St. Karadžić) nosio je fes.

Ćirilica je drugo slovensko pismo (posle glagoljice), nastala u Bugarskoj krajem IX veka. Sastavio ju je Ćirilo (Konstantin) na osnovu grčkog ustavnog, liturgijskog pisma. Iz njega su preuzeta 24 slova, a za staroslovenske glasove kojih nije bilo u grčkom jeziku (б, ж, с, ц, ч, ш, щ…) načinjena su posebna slova, uglavnom prema glagoljskim slovima. Sastavljač je nepoznat, ali je naziv dobila po Ćirilu, osnivaču slovenske pismenosti. Iz Bugarske se brzo prodrla u Makedoniju i Rašku (današnja Srbija), i dalje na zapad.

Stari tip ćirilice upotrebljavao se do početka XVIII veka, kad se u Rusiji (sic!) pod uticajem latinice javlja novi tip, tzv. građanska ćirilica. Tu je azbuku 1818. godine za srpski jezik prilagodio Vuk Stefanović Karadžić, a zvanično je u Srbiji prihvaćena pedeset godina kasnije. Makedonska ćirilica reformisana je 1945. godine i od Vukove se razlikuje samo što umesto ђ i ћ ima ѓ i ḱ i što za дз ima slovo с. I Rusi i Bugari su doterivali svoju ćirilicu, prvi posle Oktobarske revolucije, drugi nakon Drugog svetskog rata. Inače, prvi datirani ćirilski spomenik je Samoilov natpis iz 993. godine.

Latinica je naziv za pismo kojim su se služili stari Rimljani i pisma izvedena iz njega. Postoji u nekoliko verzija, koje imaju između 20-40 slova. Hrvatska latinica se sastoji od 30 slova, od kojih su tri digrafa – dž, lj i nj. Hrvatska latinica doživela je mnoge promjene kroz stoleća, a u sadašnjem obliku, napravljena je na temelju češke inačice latinice, se ustalila na početku XX veka. Latinica je jedna od tekovina koje je moderni svet nasledio od starih Latina i najpre se to zvalo pismo Rimljana. Mnogi moderni jezici preuzeli su latinicu kao svoje pismo, prilagođavajući pojedina slova vlastitom govornom sistemu.

Da nije bilo poslednjeg rata na ovom delu Balkana stvari bi bile sasvim drukčije. Ovako sada se u ostatku bivšeg jugoslovenskog prostora (izuzev Makedonije) ćirilica smatra srpskim (još neko vreme četničkim i neprijateljskim pismom), a latinica hrvatskim. Najbolji deo bivše zajedničke zemlje, Bosna i Hercegovina zadržala je latinicu, a potisnula ćirilicu, koja se, ulogorila u njenom trenutno/privremeno separatnom delu – Republici Srpskoj.

Zatire li se ćirilica?

Lingvista Ivan Klajn tvrdi da je ćirilica kulturno dobro koje treba očuvati, ali da „nikako ne možemo postati ‘ćirilička’ zemlja“. Autor mnogih lingvističkih knjiga, među kojima je i popularni Rečnik jezičkih nedoumica, mišljenja je da je latinica „daleko jača“ i da će uvek biti takva, jer je to evropsko i međunarodno pismo, navodeći kao primer fiziku, hemiju, matematiku, oznake na automobilskim tablicama…

Profesor Klajn kaže da su on i lingvisti saglasni da je latinica hrvatsko pismo. „Ona je isto tako srpsko, kao i hrvatsko, samo što nije srpsko tradicionalno, nego je srpsko mlađe pismo. Mi nismo morali da od Hrvata učimo latinicu, jer postoji najmanje od 1918. do danas jedna velika tradicija u upotrebi latinice u Srbiji“, kaže Klajn.

Jedna anketa dnevnog lista Politika pre skoro četiri godine (1.011 osoba od 12-75 godina starosti), na upit – da li češće pišete latinicu ili ćirilicu dala je zanimljiv rezultat: čak 47,3 odsto ispitanika reklo je da piše latinicu, a ćirilicu tek 36,2 odsto njih. Navodno 16 procenata podjednako pišu oba pisma, ali sadašnje ćirilične „drotove“, patriotske čistunce, ove što bi da propišu i za koji klub treba da navijaju Srbi, verovatno brine nalaz pomenute ankete da se latinicom služi čak 65 odsto onih između 20 i 29 godina starosti. Oni će teško poslušati bukače koji bi da ih odvrate od „hrvatskog pisma“.

Nakon raspada bivše Jugoslavije pravoslavci su se naglo zaljubili u ćirilično, miroslavljevo pismo, koje slovolivnica „Slovo“ ima i na latinici. Bilo je i smešnih kombinacija. Jedan moj dalji rođak s majčine strane držao je trgovinu i na svom pick upu napisao ЛУКИЋ ТРАДЕ. To se moglo videti na svakom koraku, čak i danas.

U centru Beograda, na početku Makedonske ulice postojao je bife ПРЕСС, u Banjaluci sam svojevremeno u šetačkoj ulici snimio ПОЉОЕХПОРТ, a najzanimljivi natpis video sam u Prištini s početka kosovskih gibanja gde je jedan simpatični Goranac ispisao Цаффе бар Тиффани. Na pitanje zašto je to uradio mladi čovek je rekao: „Da si na mom mestu napisao bi i tri ćirilična slova ф!“

Razumeo sam ga!

Veliko pisano Ђ i Ћ

U vreme kada je onaj durmitorski doktor vladao srpskim bosanskim entitetom, ćirilica i ekavica su bile u ekspanziji. Čak su i registarske oznake (jednu takvu video sam u Tuzli na automobilu Milorada Dodika) bile ćirilične. Nakon Sarajeva, gde sam tokom rata kao izveštač Borbe stigao preko Budimpešte, Rima, Ankone odlazio sam i na Pale. I tamo je postojao цаффе бар, a kolege u tamošnjem radiju ispričale su sipmatičnu pošalicu kao rezultat teškog i nespretnog ekaviziranja. Nakon čitanja jedne vesti spikerka je rekla „забелешку сачинео“, a ovi odozdo im poslali poruku „нема ништа од велике Србее“. U Radovanovo (Karadžić) vreme čak je i periodni sistem elemenata štampan ćirilicom…

Dok su se hercegovački Srbi pripremali da postanu veći i od Srbijanaca mnogi nisu znali da napišu sva ćirilična slova. Sa velikim štampanim slovima nisu imali problem, ali sa velikim „pisanim“ i te kako jesu. Najčešće su pitali za Ђ i Ћ. U Srbiji se to sreće i danas. Kad se vozite Ibarskom magistralom na nekoliko mesta uočićete da Šumadinci i dalje štampano И pišu pogrešno, kao latinično N…

Ćirilica je posebno teška strancima. Meša Selimović u Sjećanjima pominje Kolisa, svog gimnazijskog profesora francukog, koji je jednog đaka uporno prozivao Birkobarku. Kad su mu rekli da takav ne postoji on im je u dnevniku pokazao da lepo stoji Вучковачки.

Dekreti ne pomažu

Kolega Dejan Anastasijević (Vreme) kaže da ga tvorci ovog zakona podsećaju na Staljinove satrape iz knjige Vladimira Vojinoviča Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina gde neki nastavnik klasičnih jezika biva uhapšen i poslat u logor kao – latinski špijun. Anastasijević s razlogom pita srpskog ministra kulture „otkud mu ideja“ da će pismo, koje je preživelo više od hiljadu godina, uključujući 500 godina pod Turcima, bez njegovog zakona uskoro da nestane.

Borivoje Karaulić, dugogodišnji urednik sportske rubrike rahmetli Borbe i Naše Borbe svojevremeno je u jednom komentaru napisao da su teniserke Mima Jaušovec i Monika Seleš, ali i šahista Ljubomir Ljubojević uspeli – jer društvo o njima nije brinulo. I zamalo da postane „moralno-politički“ nepodoban. Prošao je samo s jednim odlaskom u komitetsku ispovedaonicu.

Slutim šta sledi posle. Kad pokupe harač od „prekršajaca“ ovi što smisliše ćirilične pandure baciće se, mnim, na pokrštavanje Čačka (tur. stvrdnuti, smrznuti bus, smrznuta grudva blata) ili delova Beograda – Dorćola (tur. mesto gde se sastaju četiri puta), Tašmajdana (tur. rudnik kamena, kamenolom), Đerma (tur. duga poluga sa protivtegom za izvlačenja vode iz bunara)…

A turska nam je i, toliko često u upotrebi, druga reč iz ovog naslova!?

Još jedan osvrt na ćirilicu. Dramski pisac, profesor Fakulteta dramskih umetnosti Nenad Prokić kaže da je problem „čuvara“ ćirilice u tome što je latinica „starije pismo i što mora da se štiti jer odumire ‘kao beli nosorozi'“.

U ovom slučaju nadam se da će, ipak, da odluči – raja. U protivnom ćirilica bi mogla i da nestane, jer što god su ovi čuvali – nestalo je. Tako su (o)čuvali Jugoslaviju, srpske krajine u Hrvatskoj, tako su pazili na Kosovo, na isti način brigaju i o Republici Srpskoj.

(Al Jazeera)