Prošlo je 24 godine od održavanja Međunarodne konferencije o bivšoj Jugoslaviji (London, 26-28. avgusta 1992. godine), na kojoj su učestvovali generalni sekretar UN, predstavnici pet stalnih članica Saveta bezbednosti, dvanaest država tadašnje Evropske zajednice, Savezne Republike Jugoslavije (koju su činili Srbija i Crna Gora), i četiri bivše jugoslovenske republike (Bosne i Hercegovine, Makedonije, Slovenije i Hrvatske), susednih zemalja, kao i Kanade, Japana, Turske, Saudijske Arabije, OEBS-a, Konferencije islamskih zemalja, Međunarodnog crvenog krsta i drugi.

U poglavlju koje se tiče Srbije i Crne Gore, Srbija se zaključkom obavezala “…da će građanima Kosova i Vojvodine vratiti sva građanska i ustavna prava i da će osigurati poštovanje građanskih prava stanovnicima Sandžaka…”

Dvadesetčetiri godine kasnije, Srbija je otvorila proces pridruživanja Evropskoj uniji, ali građankama i građanima Vojvodine nisu vraćena ustavna prava. U procesu pridruživanja, a u vezi sa otvorenim vojvođanskim pitanjem i vraćanjem prava – posebno ustavnih – zanimljiva su poglavlja 23 i 24 koja su nedavno otvorena.

Građankama i građanima Vojvodine ne samo da nisu vraćena ustavna prava, kako su definisana Londonskom konferencijom, već su im dodatno uskraćena aktuelnim ustavom. To su građanke i građani Vojvodine prepoznali i takvom Ustavu na referendumu rekli su odlučno „ne“ (56,07 odsto nije dalo podršku Ustavu). U ustavno nasilje i torturu na građankama i građanima Vojvodine započeto “jogurt revolucijom”, a nastavljeno ustavnim amandmanima 1989. godine i ustavima iz 1990. i 2006. godine uključio se pre četiri godine i Ustavni sud Srbije, osporavanjem odredbi Zakona o nadležnosti i Statuta APV. Iako čak i ovakav Ustav Srbije u članu 12 građanima garantuje pravo na autonomiju, Ustavni sud ju je osporio!

Londonska mirovna konferencija raspravljujući o bivšoj SFRJ konstatovala je činjenično ustavno stanje i utvrdila da su pokrajine Kosovo i Vojvodina – isto kao i šest republika -konstitutivni elementi jugoslovenskog federalizma. Danas, 24 godine kasnije, jedino je pitanje Vojvodine ostalo ustavno nerešeno.

Ukidanje ustavnih prava doprinelo je da Vojvodina siromaši. Zbog ukidanja ustavnih prava Vojvodina, nekada uz Sloveniju i Hrvatsku najrazvijeniji deo bivše SFRJ, sada se graniči sa siromaštvom i zaostaje u ekonomskom, civilizacijskom i kulturnom razvoju.

Poslednji je trenutak da se vojvođankama i vojvođanima vrate ustavna prava u skladu sa odlukama Londonske konferencije, odnosno uspostavljanjem ustavnog subjektiviteta u Vojvodini. To podrazumeva ponovo uspostavljanje federalnog statusa Vojvodine u složenoj državi Srbiji, raspolaganje zakonodavnim, sudskim i izvršnim nadležnostima koje će biti deponovane u Ustavu Vojvodine, raspolaganje prirodnim i radom stvorenim resursima, svojom imovinom i izvornim prihodima. Ideja autonomije je potrošena i banalizovana aktuelnim ustavom, odnosno ta ustavna, “nesuštinska” autonomija je najobičnije simuliranje vojvođanske autonomije.

Vojvodini je neophodna nova ideja, ideja slobode, prava i ravnopravnosti, a to je Republika Vojvodina u Saveznoj Republici Srbiji. Dakle, novi Ustav Srbije, koji će se doneti na ustavotvornoj skupštini, koju neće tvoriti samo partije. Potreban je građanski, a ne (više)partijski ustav. Srbija mora promeniti ustav zbog pridruživanja Evropskoj uniji. Celishodnije je u demokratskoj proceduri doneti novi ustav, jer je sadašnji toliko loš da je nepopravljiv.

Neophodna je jedinstvena akcija na vraćanju ustavnih prava građanima Vojvodine. I ona treba da krene iz Vojvodine. Poštovanje odluka i zaključaka Londonske konferencije i vraćanje ustavnih prava građankama i građanima Vojvodine obaveza su i međunarodne zajednice i države Srbije. Proces pristupanja Evropskoj uniji, posebno poglavlja 23 i 24, prava su prilika za to. Posebno, s obzirom na situaciju da su u definisanju stavova mirovne konferencije iz Londona u značajnoj meri učestvovali i predstavnici ondašnje Evropske zajednice, odnosno današnje Evropske unije.

(Autonomija)