Domaće fabrike za preradu kartona i hartije ne mogu da popune svoje reciklažne kapacitete od sirovina u Srbiji, ali i pored toga, deo ove sirovine se izvozi. Nije logično, ali je legalno, kažu sagovornici VOICE-a, jer principi slobodnog tržišta onemogućavaju državi da izvoz ograniči. Ipak, stručnjaci objašnjavaju da problem leži u slaboj i neuređenoj primarnoj i sekundarnoj selekciji otpada, pa i ono što možemo da recikliramo, delom završi na deponijama.
Dve domaće fabrike za preradu hartije i kartona, Fabrika kartona Umka i Fabrika hartije Beograd, zbirno imaju oko 200.000 tona kapaciteta za preradu ove sirovine. Zvanični podaci pokazuju da se u Srbiji ni ne skupi toliko hartije i papira, a i pored toga, deo se izveze u zemlje okruženja.
Naime, „Izveštaj o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom“ za 2019. godinu, koji je sačinila Agencija za zaštitu životne sredine, pokazuje da je prošle godine u Srbiji sakupljeno 118.253 tone papira i kartona. Istovremeno, u izveštaju Agencije „Upravljanje otpadom u Republici Srbiji u periodu 2011-2019“ navodi se da je 77.709 tona papira i kartona izvezeno.
Iz Fabrike kartona Umka za VOICE kažu da 50 odsto potreba za sirovinom uvoze iz susednih zemalja.
„Tokom 2018. godine smo uvezli 51.000 tona, a tokom 2019, usled rasta kapaciteta fabrike, uvezli smo 72.000 tona, dok se istovremeno sirovine iz Srbije izvoze. Još uvek nije prepoznat značaj da se papir koji se sakupi na teritoriji Srbije ujedno i reciklira u našoj zemlji, što bi bilo apsolutno opravdano i sa ekonomskog i ekološkog aspekta. Kada govorimo o ekološkom aspektu, uzmimo u obzir samo činjenicu koliko se litara goriva potroši na prevoz starog papira, prikupljenog u Srbiji, u zemlje u okruženju i koliki to uticaj ima na životnu sredinu“, navode u ovoj fabrici.
Dodaju da su se obraćali Ministarstvu zaštite životne sredine, ali „bez konkretnih rezultata“.
Ministarstvo zaštite životne sredine i Agencija za zaštitu životne sredine nisu odgovorili na pitanje VOICE-a kako je došlo do apsurdne situacije u prekograničnom kretanju otpada i šta su preduzeli po tom pitanju.
Ovaj problem se konstatuje i u izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine o upravljanju otpadom. U njemu se navodi da „postoji izvoz velikih količina otpada za koje u Srbiji postoje prerađivački kapaciteti“ i da se „nastavlja trend uvoza i izvoza istih vrsta otpada kao što su metali i otpadni papir, čak i uvoz iz istih zemalja u koje je otpad i izvezen“. U izveštaju stoji da se najviše otpada izveze u Severnu Makedoniju, Hrvatsku, Bugarsku, Albaniju i Sloveniju. Istovemeno, otpad se uvozi iz Hrvatske, Mađarske, Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine i Slovenije.
Osim uvoza i izvoza papira, prekogranično kretanje otpada prema prošlogodišnjem izveštaju zastupljeno je i kod metala, plastike, baterija i akumulatora, tekstila, drvenog otpada.
Sirovine izvoze predstavništva stranih kompanija u Srbiji
Sagovornici VOICE-a saglasni su da je izvoz papira i kartona zapravo posledica toga što strane reciklažne kompanija iz okruženja imaju svoja predstavništva u Srbiji koja nastoje da obezbede popunjenost kapaciteta svojih centara.
Stručnjak za upravljanje otpadom i reciklažu Kristina Cvejanov kaže da je jasno da sakupljačka preduzeća osovana od strane inostranih firmi rade u interesu svojih grupacija i da nemaju obavezu da rade u interesu Srbije. Ona napominje i da je Ministarstvo životne sredine pokušalo da reši ovaj problem, ali nije uspelo zbog principa slobodnog tržišta.
„Ministarstvo zaštite životne sredine pokušalo je u februaru 2017. godine da donošenjem pravilnika suzbije izvoz sekundarnih sirovina uključujući i otpadni papir i plastiku, što je izazvalo oštre kritike kako domaćih izvozničkih firmi tako i EU administracije koja je pooštrenje uslova za dobijanje izvoznih dozvola videla kao ograničenje u suprotnosti sa sporazumom o slobodnoj trgovini čiji je Srbija potpisnik. Izvoz otpada je nastavljen, a istovremeno domaći recikleri su nastavili da uvoze sekundarne sirovine neophodne za kontinuirani proces proizvodnje“, navodi Cvejanov za VOICE.
Fabrika hartije Beograd deli probleme Fabrike kartona Umka, ali kako kažu, svesni su zakona tržišta. Fabrika hartije Beograd, koja posluje u okviru grupacije Smurfit Kappa Star, 60 odsto sirovina mora da uveze, što dovodi do dodatnih administrativnih poslova i troškova.
„Smurfit Kappa Beograd je 2018. uvezla 76.855 tona, a 2019. godine 72.477 tona. Uvoz zahteva puno dokumentacije. Mesečno uvezemo 7.200 tona starog papira, što je oko 360 kamiona koji treba da prođu uvoznu i izvoznu carinu. Dobijanje uvoznih dozvola zahteva puno truda, a tu su i takse za dozvole“, saopštili su iz Fabrike hartije Beograd.
Dodaju da i sami moraju da se vode interesima profita, te da bi se uvek odlučili za uvoz sirovina ukoliko bi to bili jeftinije od domaće robe.
„Čak i da ima dovoljno papira u Srbiji, naš će izbor biti uvoz ukoliko je cena robe iz uvoza sa zavisnim troškovima niža od cene robe sa domaćeg tržišta“, rečeno nam je u Fabrici hartije Beograd.
Godišnje minimum 140.000 tona završi na deponijama
Izvoz sirovina je tek jedan segment koji otežava posao domaćih reciklera, dok sistemski problem leži u nedovoljno razvijenoj sakupljačkoj mreži, pa deo otpada završi na deponijama – saglasni su stručnjaci za upravljanje otpadom.
„Ako već ne možemo da zabranimo izvoz otpada, hajde da sakupimo sav papirni otpad koji se može reciklirati i da ga preradimo u domaćim fabrika umesto da završava na deponijama“, smatra Kristina Cvejanov.
Prema izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji je prošle godine na tržište stavljeno 369.250 tona ambalaže. Od toga je 228.546 tona reciklirano, čime je ispunjen cilj zadat u domaćim propisima o 60 odsto recikliranog otpada. Međutim, ostatak je završio na deponijama.
„Procena je da godišnje minimum 140.000 tona ambalaže završi na deponijama od čega su 75 odsto nesanitarne sa kojih štetne materije kroz ocedne vode i isparavanje gasova odlaze direktno u životnu sredinu“, kaže Cvejanov.
Specijalista za upravljanje otpadom i članica organizacije Inženjeri zaštite životne sredine Nevena Nenadović ukazuje na nerazvijen sistem primarne i sekundarne selekcije otpada, što je, kako ocenjuje, jedan od uzroka činjenice da smeća završi na deponijama.
„U mnogim opštinama u Srbiji nema selektivnog odvajanja komunalnog otpada. To znači da dobar deo otpada koji bi mogao da se reciklira, gubi se bacanjem na smetlišta ili deponije, umesto da se ponovno iskoristi. Takođe, ako zbog nerazvijenog sistema primarne selekcije, čak i kada se otpad selektuje na linijama za separaciju, njegov kvalitet je manji, a zaprljanost veća, pa je i sama njegova cena mnogo manja“, ocenjuje Nenadović.
Da je problem u nerazvijenoj selekciji otpada, saglasna je i Kristina Cvejanov. Ona ukazuje na to da je Strategija za upravljanje otpadom do 2019. godine predvidela razvoj regionalnih centara za upravljanje otpadom sa sortirnicama za sekundarnu separaciju otpada, kao i infastrukturu za primarnu selekciju otpada, ali da je „malo od toga primenjeno“.
Međutim, Cvejanov kaže da je zapravo ključni problem u tome što uvođenje primarne i sekundarne separacije zapravo nije toliko isplativo.
„Primarna selekcija i sekundarna separacija nije zaživela u pravom obimu zbog brojnih problema koji opterećuju javna komunalna preduzeća. Trošak odvojenog sakupljanja reciklabilnog otpada iz domaćinstva je veći od prihoda koje se može ostvariti njegovom prodajom, pa komunalna preduzeća nisu u mogućnosti da ulažu u delatnost koja im donosi gubitak“
„Ne možemo da sakupimo ni podatke o otpadu, a kamoli otpad“
Nevena Nenadović dodaje da je problem i u tome što u Srbiji ne postoje tačni, pouzdani i ažurirani podaci o količinama i vrstama otpada, jer ih neki generatori otpada i neke lokalne samouprave ne dostavljaju Agenciji.
„Nažalost, mi nemamo sistem koji je sposoban da sakupi ni tačne podatke o vrstama i količinama otpada koje se generišu u Srbiji, a kamoli da sakupi sam otpad“, ocenjuje Nenadović.
Sagovornice VOICE-a saglasne su da je neophodno uspostaviti primenu finansijskih mehanizama koje će podstaći reciklažu i uticati na promenu svesti građana.
Ukazuju i da se takse na deponovanje primenjuju u razvijenim zemljama zbog čega je baciti smeće na deponiju „tamo najskuplje, a u Srbiji najjeftinije“.
„Sistem plati koliko baciš, ako bi se delotvorno primenjivao imao bi značajan efekat na smanjenje otpada, a posebno kod građana, jer bi ih to nateralo da učestvuju u sistemu selecije otpada i podstaklo da se razmišlja o njegovoj minimalizaciji“, smatra Nenadović.
Marija Grbić (Autonomija)
Naslovna fotografija: Pixabay
(Tekst je nastao u okviru projekta „Mladi novinari za zaštitu životne sredine – pravo na čistu vodu, vazduh, zemlju“, koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.)