„Englezi uče na Oksfordu, a Srbi na greškama“, jedna je od duhovitih ali, makar kad smo mi u pitanju, netačnih ovovremenskih blog-izreka. Najtipičniji primer su ljudi vlasti koji nikako da shvate da se ekonomske činjenice ne mogu uvek i iznova retuširati, a stvarnost spinovati. Na kraju, sve što je „gurnuto pod tepih“ sačeka nas, starim greškama se dodaju nove i samo bude još gore.

Sada je vidljivo da će dolazeća godina biti teška i neprijatna, možda i lošija od ove koja prolazi. Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) nam je poručila da dogodine bruto domaći proizvod (BDP) neće biti 3,0 već 2,1 odsto. Prema predviđanjima Ministarstva finansija, a povodom izrade nacrta budžeta za 2012. godinu, izvoz kao jedna od glavnih makroekonomskih tačaka oslonca biće naredne godine manji za oko tri procenta nego što je bio ove. Kada za šest-sedam meseci država potroši nekoliko stotina miliona evra kreditnih para povučenih od komercijalnih banaka, zatim milijardu od prodaje evroobveznica, otvoriće se krajem proleća i pitanje kursa. Istovremeno, prema javnim tvrdnjama uglednih ekonomista, država je već probila zakonski limit zaduživanja od 45 odsto BDP, iako je u opticaju broj od 44,4 procenta. Tajna je u metodologiji izračunavanja duga u odnosu na BDP i država je, kažu, primenila komotniju varijantu. Uz sve to, ekonomiju zemlje čekaju neminovni reformski rezovi koji su stalno odlagani. Od boljeg života i standarda, od lakše svakodnevice dogodine, dakle, neće biti ništa.

Pored svega toga, sve do decembra je otvoreno pitanje statusa kandidata za EU, što će u svakoj varijanti i te kako uticati na ekonomski plus ili minus. Ma koliko to zvučalo poražavajuće i bolno, većina građana razume da je faktički Kosovo izvan pravne i svake druge kontrole države Srbije. Možemo mi i dalje da verujemo u mitove, ali ne možemo da odemo do Pećke patrijaršije bez da prođemo kontrolni punkt. Tamo, na tom punktu, mogu i da nas ne puste da uđemo. Ono što znaju političari i ministri, ono što je najveći broj građana pretpostavljao saopštili su nam stranci čiji motivi često nisu blagonakloni: građani Srbije, statistički gledano, „troše svakog sekunda 16 evra da bi u srpskom zagrljaju održali Kosovo”. Naravno, to nije konačna ekonomska cena.

Ako se to ne reši, neće biti ni evropskog puta Srbije. Svaka opcija je moguća, čak i ona koja nije poželjna, ali onda ljudi vlasti moraju to jasno da izgovore. Ovako stanje – ni napred ni nazad, jeste najgore, jer produžava praksu sa previše grešaka, a malo pravih rešenja. Ekonomski smo na kolenima, malo još možemo da izdržimo tolike dugove, potrebno nam je više posla, bolje zarade, jeftinija država, veći standard. Ova vlast nema mandat da unedogled greši, da ponavlja neke ranije tuđe greške u mnogo čemu. Džepovi su odavno prazni, a nada zagubljena.

(Zoran Luković, Makroekonomija)