Prošlo je osamnaest godina od kada nije sa nama Zoran Đinđić, filozof, reformator, buntovnik, borac protiv učmalosti, vizionar daleko ispred svog vremena, arhitekta boljeg društva. Naravno da je porodica najviše osetila odlazak roditelja. Kako za porodicu i za Srbiju je ovo nenadoknadiv gubitak. Ipak, posledice odlaska vizionara nemerljivog kapaciteta, najviše su vidljive u državi Srbiji.

Za života Zoran je bi neshvaćen i osporavan na svakom koraku. Nisu ga razumeli, ali oni koji su ga uklonili naslućivali su da za njih u reformisanoj državi ne bi bilo mesta u vrhu.

Zoranovo viđenje boljeg društva i danas živi i sve više sazreva. I dalje ima onih koji ga osporavju kao politčara, ali imaju sve manje argumenata i prostora da ospore njegve ideje i vizije. Zato je sve više onih koji se kače za Zoranovo nasleđe, shvatajući da su ga i građani Srbije razumeli i žale što nema onog kojiji je jedini mogao da ga realizuje. Nakačili su se i današnji vlastodršci, za njegovog života najveći protivnici, znajući da je to politički profitabilno iako su svesni koliko je Zoran populizam prezirao.

Srbija poslednjih desetak godina ne uspeva da trasira put razvoja i reformi, luta i odbija se kao kuglica u fliper aparatu od jedne sile do druge, svakim danom gubeći početno poštovanje i prihvatanje zemlje kao evropske. Svet bolje vidi autoritatvne manipulacije nego mi. Zoran je bio suprotno od toga, kočićevski istinit, u zemlji teško shvaćen u svetu cenjen i podržavan, a sa njim sve više i Srbija. Posle desetogodišnje tame i beznađa, odlaskom Zorana i kratkog perioda teškog opstankana na njegovom putu, mrak se vraća u sve većoj meri. Ali, što je veći mrak, Zoranove ideje sve više sijaju.

Zorana su uklonile velike senke malih ljudi i njegova najveća „mana“, nedostatak straha i mogućnost da se odustane. Bio je mudar političar, znajući da se reforme i promene u društvu ne mogu sprovesti frontalno, jer se dobije i frontalni otpor. Izabrao je da prvo uđe u borbu protiv najtežih i najvećih izazova, ne štedeći sebe.

Za gubitak nezamenljivog vizionara svi smo odgovorni, ne samo one političke i kriminalne strukture koje su ga zbog uskih ličnih interesa uklonili. Da smo Zorana sačuvali, danas bi Srbija bila uređeno društvo u Evropskoj uniji, u svetu poštovana. Još nije kasno da se vratimo na Zoranov put na kome odzvanjaju reči „Gledajte u budućnost , tamo ćemo se sastati vi i ja“.

Naše društvo na Zoranov put može da vrati samo revitalizovana DS, koja je sačuvala njegov vizionarski plamen. Ne mogu oni koji su otišli zbog ličnog komfora, sa parčetom Zoranovog političkog nasleđa. Napustili su Zoranov put onog trenutka kada su sujetni napustili DS. Lako je sa nekoliko drugara osnovati politički pokret, pozivati se na Zoranove ideje i umisliti da si lider. Ali niko se od njih nije ukorenio u političkom životu i društvu. Mogu biti slatkorečivi, ali građani su zapamtili Zoranove reči „Hrabrost je u tome da se kaže istina“. Zoranovo nasleđe se brani na njegovom izvoru, u Demokratskoj stranci.

Hrabrost je i ostati u Zoranovom DS kad je najteže i boriti se, pa i kad izgubiš, principijelno ili neprincipijelno.

Zorana, na žalost, ne možemo da vratimo, ali Srbija se može i mora vratiti na Zoranov put.

(Autor je član Političkog saveta Pokrajinskog odbora Demokratske stranke za Vojvodinu)