Srbija je udarila u zid Miloševićevog i Šešeljevog sistema i ne može da napravi nijedan korak dalje.

Problem je utoliko veći jer još uvek skoro polovina građana misli da je sistem uspostavljen početkom devedesetih i dalje formula za rešenja srpskog nacionalnog pitanja. Tu iluziju svakodnevno i snažno vlast podgrejava, pre svega Šešelj, kao jedini preostali od dvojaca koji vlada našim sudbinama skoro trideset godina. Praktično i nesporno, trenutno Srbijom vlada Šešelj. To što se nama čini da je Vučić neprikosnoveni vođa naroda je samo privid. Njega Šešelj pušta sve dok je na njegovoj liniji i njegovoj uzici. Kad skrene sa linije ili pokuša da se oslobodi uzice, proći će kao što je prošao Nikolić. Zasad, Vučić kao njihov najbolji đak, uspešno svim mogućim manipulacijama, ispunjava viziju svojih učitelja. Miloševićeva vlada, neznatno okrnjena, na okupu je, tu su portparoli i Slobe i Mire, ministri, predsednici, zamenici i generalni sekretar stranke koja je povukla graničnu liniju Karlobag – Virovitica, potpredsednici Savezne skupštine i vlade, urednica Velike Srbije. Nema nikakve idejne i praktične razlike između članstva SRS i SNS, pa zajedno sa SPS opstaju kao jedna jedinstvena politika. Većina birača sve tri stranke prećutno podržava sve Vučićeve autoritarne poteze i čekaju trenutak kada će objaviti da nas Evropa neće, da su nam na silu uzeli Kosovo, da traže da ga priznamo kao državu, a mi nećemo i da su nam Rusi jedini pravi prijatelji, a sve više i Kinezi, kojima se i definitivno okrećemo. To Vučića postavlja u relaksiran položaj prema EU i Americi, evo sve pokušava da pregovorima reši pitanje Kosova, a da to prištinske vođe ne prihvataju. Uspostavljajući čvrst oslonac i podršku Rusije i Kine, kao siguran rezervni položaj, omogućuje mu da ima čak i jači stav prema Prištini. U stvari, njemu opstanak na vlasti omogućuje jedino i dalje zamrznuti kosovski konflikt, što i Rusiji odgovara, jer bi kraj vladavine došao bilo kakvim rešenjem. Uvek bi bar polovina građana bila nezadovoljna, posebno Crkva, čiji uticaj nimalo ne treba potceniti. Vučić to vidno pokazuje.

Problem se usložnjava, što i jedan deo opozicije takođe misli da je Miloševićev program jedini izlaz za Srbiju, ali su mu metode bile loše ili smatraju da je sam Milošević bio popustljiv i nedosledan, pritisnut merama međunarodne zajednice.

Nada se pojavila dvehiljaditih smelim idejama Đinđića, ali je nažalost kratko trajala. Samo dotle dok se prividno poražene snage Miloševića i Šešelja nisu konsolidovale i ponovo zauzele vlast. Mnogo su im pomogli razjedinjeni dosovci, međusobnom borbom za prevlast i podelu plena.

Vlast nas je vratila u devedesete, pa se i narod morao vratiti oprobanim metodama poslednje decenije prošlog veka, na ulice. Narod, preciznije osvešćeniji njegov deo, zna šta hoće, ali ne zna kako će. Alate potrebne za njihovu težnju u rukama drži opozicija u koju nemaju baš mnogo poverenja. Opozicija opet pokušava utopijskim ponudama da primami građane sa ulice da prihvate njihove ideje i da ih vrati na vlast. Građani su svesni da promena vladara nije rešenje. Ponuđeni ugovor opozicije i naroda, kao slatka šećerlema poškropljena bogojavljenskom vodicom, prilično je daleko od stvarnih potreba. Ali za početak nije loše. Očito da je jedino rešenje rušenje Miloševićevog i Šešeljevog zida i sistema, kako bi narod slobodno prodisao i progledao do pravih rešenja. Zato, zasad, program treba da sadrži tri tačke: demontaža sadašnjeg sistema i trajni odstup svih njegovih vlastodržaca, sloboda medija i slobodni izbori. Bavićemo se razvojem turizma i sporta kada se vreme u Srbiji prolepša.

Autor je profesor u penziji iz Novog Sada

(Danas)