Mirjana Karanović laureat je „Dobričinog prstena“ za 2019. godinu, priznanja koje dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Srbije koje se smatra najvažnijom glumačkom nagradom u našoj zemlji.

Karanovićeva je glumica sa ozbiljnim glumačkim i ljudskim referencama. Začela je odvažnost u javnom diskursu ove zemlje. Igra u predstavama koje pred nas prostiru sve laži, demistifikuju ih, a to nije malo, imajući posebno u vidu to što živimo u zemlji u kojoj se tihim glasom sve više izgovara i kakvo će vreme biti sutra. Mirjana Karanović ima petlju da kaže ono što misli da nije dobro u društvu, hrabro i bez rezerve. Tome uči i mlade generacije, one kojima predaje glumu…

Govoreći o tome kako sve više tonemo u nešto što nije dobar život i kako nismo u stanju da se odupremo tome, neprekidno tražeći krivca u drugom, a ne sebi, Karanović kaže da su „pakao uvek drugi, nikako mi“, da je „amnezija naše prvo ime“, ali odmah dodaje i da je suočavanje sa sobom neminovno…

„Istina boli, boleće, ali onda istina i oslobađa. To važi za mnoge stvari, ne samo za teatar. Tako ja shvatam teatar. Tako shvatam i život. Mi pre svega ne poštujemo sami sebe. Generalno, imamo manjak samopouzdanja kao društvo i to se manifestuje tako što to pokušavamo da sakrijemo, pa smo agresivni„, navodi ona.

Glumica sa ozbiljnom evropskom karijerom i ugledom misli da je samopoštovanje jedna od ključnih stvari koja nam nedostaje i da iz toga proizilaze mnogi problemi.

„Mi imamo i manjak samopoštovanja, poštovanja prema sebi, a onda i za druge. Mi preziremo neke važne i velike ljude u našem društvu i tek kad umru ih slavimo, onda su nam oni veliki. Čak i ovi koji su živi i uspešni – volimo ih kad uspeju u svetu, kad se o njima priča u svetu ali prvi nerešeni rezultat, prvi neuspeh – mi takve ljude bacamo u blato. Nemilosrdno je tako štutnuti nekog„, kaže glumica u razgovoru za 021.rs.

Karanović dodaje da ne može i neće da ćuti tim povodom, ni kao građanka, ni kao žena.

„Neću da ćutim, neću o tome da ne govorim. Hoću da govorim. Žene su stvarno dosta ćutale. Vekovima su ćutale. I to sad nema nikakve veze sa nekakvom osvetom, nego sa tim da ne treba da ćute ljudi koji su ugroženi, koje maltretiraju a to su u najvećoj meri žene, one koje su slabije a slabiji su i cela ta neka populacija koja je na bilo koji način hendikepirana: ljudi koji su drugačije telesne, seksualne orijentacije, koji se drugačije zovu, prezivaju, njih maltretiraju. A žene su tu gotovo obavezne.“

I same žene debelo učestvuju u ponižavanju žena u javnom životu danas. Vrlo je malo solidarnosti među njima.

„Čim se domognu nekog položaja i žene često ugrožavaju ženska i svaka druga ljudska prava – jer žive u patrijarhatu i jedini način da, ne samo prežive, već da napreduju, je da ga brane i da uz njega stanu. To je stara priča. Najveći branioci patrijarhata su njegove najveće žrtve – žene. Međutim, u ovom, i u svim patrijarhalnim društvima, ženina sloboda je ograničena muškom velikodušnošću i muškom milošću. Kada žena izađe iz tog okvira muške velikodušnosti, onda nastanu problem: kad ti nešto hoćeš mimo onoga što ti neko velikodušno daje„, navodi glumica.

Na pitanje šta tu može da se promeni i kako, glumica kaže:

„Ne može mnogo da se promeni u zakonima o kažnjavanju ukoliko se ne počne menjati nešto u osnovi, samoj bazi. Da bi dečaci imali odnos poštovanja prema devojčicama, to se nekako mora pokrenuti na globalnom planu. Od kuće i škole. Od sistema. Mi, međutim, danas u novinama imamo dnevne izveštaje o tome ko je koga pljunuo u nekom rialitiju, nekoliko vesti dnevno o tome. Svakodnevno imamo ko je koga mlatnuo, ko je koga zgrabio za dupe, ko je kome šta uradio, ko je šta radio pod čaršafima„, objašnjava glumica.

(Snežana Miletić, 021.rs / Foto: mc.rs)