Moj nedavni tekst, objavljen na portalu LINKS povodom godišnjice osnivanja socijalističke Jugoslavije 29. novembra 1943, izazvao je kritike jer je navodno suviše apologetski. Tačno je da je socijalistička Jugoslavija bila daleko od utopije, a njeni politički, ekonomski i društveni nedostaci – koje je Milovan Đilas elokventno kritikovao još 1957. u svojoj Novoj klasi – dobro su dokumentovani. Međutim, svrha mog teksta nije bila da Jugoslaviju predstavi kao besprekoran uzor, već da njenu vizionarsku državotvornost kontrastira sa savremenim kapitalističkim državama koje počivaju na ideji „kraja istorije“. Među kritikama koje su mi upućene našla se i tvrdnja da u svom tekstu slavim državu čiji je ekonomski model bio inherentno neodrživ i neefikasan, i čiji su svi uspesi koje nabrajam u potpunosti zasnovani na stranim kreditima. U ovom tekstu nastojaću da raskrinkam ovaj argument koji se uporno poteže, i da ispitam istorijske i ekonomske realnosti razvoja Jugoslavije u prilog jednoj uravnoteženoj perspektivi.

Uobičajen narativ o jugoslovenskoj ekonomiji kaže da je njen posleratni razvoj bio zasnovan na spoljnom dugu. Međutim, ta tvrdnja zahteva preispitivanje, jer suviše pojednostavljuje ekonomsku putanju zemlje i previđa neke značajne nijanse. Pažljivija analiza pokazuje da se Jugoslavija oslanjala na spoljno zaduživanje u ograničenom periodu, a čak i tada je, prema međunarodnim standardima, teret duga bio umeren.

Nizak nivo duga do 1973.

Gotovo tri decenije posle Drugog svetskog rata Jugoslavija je održavala nizak nivo spoljnog duga, ekvivalentan nivou od oko 20% njenog BDP-a. Ova cifra je povoljna u poređenju sa savremenim merilima kao što je, na primer, gornja granica duga koju je Evropska unija postavila na 60%, a koje se pridržava samo nekoliko zemalja, poput Nemačke (62%), dok je druge poput Francuske (111%) značajno prekoračuju. Privredni rast Jugoslavije u tom periodu bio je prvenstveno vođen domaćom industrijalizacijom i jedinstvenim sistemom radničkog samoupravljanja, podržanim umerenim inostranim zaduživanjem.

U to vreme je jugoslovenska strategija zaduživanja bila usklađena sa zdravim ekonomskim principima: investicije finansirane eksternim zajmovima bile su produktivne, a prinosi veći od troškova zaduživanja. Ti prinosi su takođe bili konvertibilni u odnosu na strane valute, što je Jugoslaviji omogućavalo da efikasno servisira svoj dug. Čak i marksistička ekonomija (Amin, 1974) prepoznaje značaj pristupa kreditima za samostalan privredni razvoj. To, međutim, nije dovoljan uslov, jer autocentričan razvoj, kako ga opisuju Amin i drugi marksistički ekonomisti, uključuje rast ponude i potražnje koji doprinosi razvoju domaćeg tržišta. U tom pogledu je i jugoslovenska ekonomska politika u prvih 30 godina ispunjavala taj uslov, o čemu svedoči pojava industrija dotad nepoznatih u regionu, kao što su proizvodnja automobila i aviona, elektronika i druge.

Prekretnica: 1973-1982.

Priča o Jugoslaviji koja „živi od zaduživanja“ u velikoj meri potiče od ekonomskih problema 1970-ih. Taj period je označio bitno odstupanje od ranijeg obrasca suzdržanog zaduživanja usled kombinacije eksternih šokova i unutrašnje neefikasnosti. Naftna kriza iz 1973. godine, zajedno sa globalnim usporavanjem ekonomije, smanjila je tražnju na zapadnim tržištima, što je značajno uticalo na devizne prihode Jugoslavije. Istovremeno, rastuće globalne kamatne stope povećale su troškove servisiranja postojećeg duga, što je dodatno opteretilo privredu.

Na unutrašnjem planu, ustavne reforme iz 1974. prebacile su ekonomsko odlučivanje na republike i pokrajine. Mada joj je cilj bio demokratizacija ekonomskog upravljanja, ova decentralizacija je rezultirala nekoordinisanim i neefikasnim investicionim praksama. Resursi su često dodeljivani manje produktivnim ili politički motivisanim projektima, što je pogoršalo postojeću ekonomsku neefikasnost i potkopalo ukupnu strategiju razvoja zemlje (Horvat, 1985).

Dok je nivo jugoslovenskog izvoza ostao stabilan, devizni prilivi su opali. Ova neusklađenost značajno je opteretila sposobnost zemlje da servisira svoj spoljni dug, mada je odnos duga i BDP-a – koji je 1982. godine dostigao vrhunac od 32 odsto – ostao umeren u poređenju sa mnogim razvijenim i zemljama u razvoju. Koeficijent servisiranja duga, koji odražava udeo deviznih prihoda izdvojen za otplatu duga, premašio je 25 odsto do kasnih 1970-ih, stvarajući neodrživu dinamiku zaduženosti uprkos relativno niskom ukupnom nivou duga (Denitch, 1994).

Između 1972. i 1982. spoljni dug Jugoslavije porastao je sa 2,4 na 20,3 milijarde dolara, što je devetostruko povećanje (Cvikl i Mrak, 1996). Ta eskalacija je odražavala ne samo potrebu za dodatnim zaduživanjem, već i rastući teret servisiranja postojećih kredita usled pada prinosa od investicija.

Restrukturisanje duga i poslednja decenija

Tokom 1980-ih, međunarodne finansijske institucije ograničile su Jugoslaviji pristup novom finansiranju, prisiljavajući zemlju na programe restrukturiranja duga u okviru Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Ti programi su nametnuli mere štednje, obuzdavajući domaću tražnju i sužavajući fiskalni prostor. Do 1991. godine, Jugoslavija je uspela da smanji svoj spoljni dug na 15,3 milijarde dolara, što pokazuje da je zemlja aktivno radila na upravljanju i smanjenju svojih obaveza tokom poslednje decenije svog postojanja.

Međutim, programi MMF-a su imali značajnu socijalnu i ekonomsku cenu. Mere štednje su pogoršale nezaposlenost i regionalne nejednakosti, produbljujući političke tenzije i doprinoseći konačnoj fragmentaciji države (Woodward, 1996).

Poreklo mita o zaduženoj Jugoslaviji u kolektivnom pamćenju

Mit o Jugoslaviji koja „živi od zaduživanja“ i dalje postoji jer se period visoke zaduženosti i potonjeg gubitka pristupa međunarodnim kreditima poklopio sa teškom ekonomskom krizom koja je duboko uticala na svakodnevni život u zemlji. Krizu su obeležili nagli pad industrijske proizvodnje (sa 7,8% u periodu 1960-80. na 1,4% u periodu 1980-89), vrtoglavi rast nezaposlenosti, neobuzdana inflacija (koja je do 1987. dostigla nivo od 167 odsto) i pad životnog standarda od kako su prihodi po zaposlenom postali negativni za 1,5 odsto tokom 1980-ih (Svetska banka, 1991). Dok je poslednja savezna vlada Ante Markovića na kraju stavila inflaciju pod kontrolu, razoran udarac ekonomiji naneli su strukturni problemi, ogoljeni dužničkom krizom i pogoršani merama štednje koje je nametnuo MMF.

Paket MMF-a pokrenuo je kolaps većeg dela dobro razvijene teške industrije Jugoslavije. Mnoga društvena preduzeća preživela su samo zahvaljujući neisplaćivanju plata, što je do kraja 1990. preko pola miliona radnika ostavilo bez prihoda. Do septembra 1990. godine, 600.000 radnika je već ostalo bez posla. Povrh toga, Svetska banka je identifikovala 2.435 industrijskih preduzeća za likvidaciju, što je ugrozilo još 1,3 miliona radnika – skoro polovinu preostale industrijske radne snage u zemlji (Chossudovsky, 1997). Te mere su produbile ekonomski raspad, ostavljajući neizbrisiv trag na kolektivnu psihu.

Traumatični događaji u poslednjoj deceniji postojanja države, učvrstili su kod ljudi iz bivše Jugoslavije percepciju da su ekonomski problemi proistekli iz neodrživog oslanjanja na spoljni dug, zasenjujući prethodne decenije uravnoteženog rasta i suzdržanog zaduživanja. To emotivno nasleđe do danas definiše okvir ekonomske istorije Jugoslavije i na domaćem i na međunarodnom planu.

Elusive Development, 02.12.2024.

Prevela Milica Jovanović

(Peščanik)