„Trenutni odnosi Istoka i Zapada su, pre svega, pod velikim uticajem ruske invazije na Ukrajinu. Invazija je značajno zakomplikovala pomenute odnose do te mere da je ponovo otvorila i počela uvećavati stare podele na relaciji Istok-Zapad za koje se smatralo da će nestati posle Hladnog rata“, smatra dr. Vladimir Đorđević, docent na Katedri za teritorijalne studije Fakulteta za regionalni razvoj i međunarodne studije Mendel univerziteta u Brnu, koji je i gostujući predavač na Fakultetu društvenih nauka Masarykovog univerziteta u tom češkom gradu.

„Oblačeći svoju državnu retoriku do kožuha borbe protiv fašizma i nacizma, Moskva i sama postavlja opasne presedane, pokušavajući da delimično oponaša, kazni, ali u isto vreme i iskoristi što je moguće više greške koje je Zapad napravio u svojim humanitarnim intervencijama koje su i same bile i ostale delimično problematične“, dodaje Đorđević.

Prema njegovim riječima, ruska invazija, sa jedne strane, zakomplikovala je lance snabdjevanja hranom u svijetu, što je posebno pogodilo niz siromašnih azijskih i afričkih zemalja, dok je sa druge strane značajno uticala na promjenu stavova država Evropske unije koje sad moraju da se suoče sa činjenicom da pitanje energetske zavisnosti od Rusije mora biti što prije riješeno. Mišljenja je da cijela ova polemika ide u korist populističkim i autoritarnim vladarima koji će sigurno iskoristiti ove probleme za ličnu promociju.

„Šta više, sve veće i otvorenije ideološke razlike između razvijenog i (u velikoj meri još uvek) demokratskog Zapada i država poput Rusije i, pre svega, Kine se ne mogu zanemarivati jer ove dve zemlje ne samo da pokušavaju da učvrste svoje poziciju velikih igrača na svetskoj sceni (što je realnije kada govorimo o Kini, a ne o Rusiji), već istovremeno pokušavaju i da promene međunarodni sistem i poredak koji je ustoličio Zapad“, kaže Đorđević.

„Na kraju, populizam u vezi sa krizom COVID-19 je takođe značajno uticao na svetsku politiku, ugrožavajući poverenje stanovništva u nauku i dovodeći u pitanje motive koji stoje iza političkih odluka vlada širom sveta u vezi sa navedenom krizom. Ova kriza je i pomogla i određenom broju populista da dođu na vlast, te je sigurno da će globalni problemi vezani za COVID nastaviti da odlikuju i utiču na svetsku političku scenu i u narednim godinama“, upozorava.

Građani ne vjeruju političkim elitama

Dodaje kako se svi navedeni aspekti problema na međunarodnom nivou danas mogu vidjeti i na Zapadnom Balkanu, gdje se populistička i nacionalistička logika još uvijek koristi za sticanje jeftinih političkih poena, gdje još uvijek ne postoji jasan i nedvosmislen regionalni konsenzus po pitanju ulaska u Evropsku uniju (podjele koje imaju svoj korijen u jugoslovenskoj prošlosti i ratovima ‘90-ih), gdje su evropske integracije nažalost počele da gube, odnosno izgubile su smisao (i to ne samo krivicom država u ovom regionu, nego i zbog politike Brisela), a regionalni odnosi, iako danas mnogo bolji nego u prošlosti, ostaju žrtve nedemokratskih elita koje pobjeđuju na izborima jer demokratske i građanske alternative ili nema ili je veoma slaba.

„Upravo ovakve političke elite jesu i najveća prepreka uspostavljanju boljih odnosa u ovom regionu. Nije realno očekivati da te iste elite koje se u domaćoj politici ponašaju na nedemokratski način zaista i odrade svoj domaći zadatak, odnosno transformišu društva u regionu prema demokratskom obrascu. Ovo je razlog, naravno pored relativno malo stvarne volje od strane Brisela što se proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan tiče, te velikog broja podela unutar same Unije (recimo, problem nedemokratske Mađarske, problem imigracije, u poslednjih pola godine problem energetskog sektora i sl.) i izazova koje stoje pred Evropskom unijom, da će do bilo kakvog značajnog pomaka u ovom smislu doći. Brže evropske integracije bi bile moguće samo ako se ova paradigma promeni, a do tog vremena se bojim da će se značajan broj pre svega mladih i perspektivnih ljudi iz regiona preseliti ‘trbuhom za kruhom’ do Evropske unije“, govori Đorđević.

Naglašava da sam proces proširenja Evropske unije na Zapadni Balkan mora značajno da skrene sa stabilokratskog puta, što je, prema njegovim tvrdnjama, zadatak za Brisel, da bi se uopšte mogla integracija zemalja u regionu izvršiti.

„Svedoci smo katastrofalnih posledica stabilitokratije (eng. stabilitocracy) po zemlje Zapadnog Balkana koje ostaju u večitoj tranziciji i koje još uvek ne mogu da reše probleme raširene korupcije, te neodgovarajućeg i često vrlo glomaznog, a u isto vreme nedovoljno funkcionalnog sistema državne uprave. Treba i dodati da je stabilitokratija omogućila nedemokratskim elitama da uopšte dođu na vlast, te im pomogla da se održe i nažalost učvrste“, ističe.

Dovoljno je, ukazuje, „pomenuti ogromne probleme u radu pravosuđa u zemljama Zapadnog Balkana koji pokazuju gde zaista je i kako stvarno izgleda vladavina (ne)prava koju nažalost nije moguće rešavati na bilo koji drugi način osim postepenim i transparentnim procesom promene koji može da traje, kako to pokazuje iskustvo iz centralne Evrope, i više od dve decenije“.

Priznaje da bilo kakva priča o razvoju (kulture) demokratije, poštovanju ljudskih prava, te društvenog dijaloga na Zapadnom Balkanu ima vrlo malo smisla u atmosferi koja nije demokratska, odnosno koja ne teži idealu demokratije.

„Samo promenom političkih elita i promenom diskursa, odnosno promenom jednoumlja koje se na najbolji način reflektuje u medijima u regionu koji su sve manje slobodni, situacija u ovim zemljama može se zaista promeniti. Građani zemalja u regionu ne samo da ne veruju svojim političkim elitama, oni u isto vreme gaje relativno malo poverenja u državni aparat, gde pravosuđe i, kao što smo videli pre nekoliko dana na reakciji srpske policije na dešavanjima ispred skupštine Novog Sada, bezbednosni organi predstavljaju večiti kamen spoticanja u državnoj transformaciji regiona koja traje više od 30 godina“, konstatuje Đorđević.

Sveprisutna nacionalistička logika

Navodi da su stalne diplomatske tenzije, vrlo često na relaciji Hrvatska-Srbija, lakmus test dobrosusjedskih odnosa u regionu, te ukazuju kako se nažalost nacionalistička retorika koristi u unutrašnjo-političke svrhe.

„Bilo koji problem iz ratnih ‘90-ih, u nacionalističkoj logici uvek spojen sa istorijom jugoslovenskih naroda i istorijskim nepravdama kako na srpskoj tako i na hrvatskoj strani, se iznova koristi da bi političke elite mogle da pokažu svojim biračima da ‘brane’ nacionalne interese koje su oni sami (re)definisali i postavili. Ovo je već godinama problem u regionu koji predstavlja i određeni bezbednosni rizik. Nažalost, ima malo političke volje da se zajednička jugoslovenska prošlost, a ta prošlost je imala i vrlo veliki broj svojih pozitivnih strana, iskoristi u svrhu građenja poverenja u odnosima u regionu. To građenje poverenja bi značajno uticalo na bolje dobrosusedske odnose koji su, na kraju krajeva, i jedan od najznačajnijih postulata evropskih integracija. Nemoguće je da države koje spaja zajednička jugoslovenska prošlost, ali u isto vreme razdvajaju (vrlo često) politikom motivisani narativi o prošlosti, kao što je slučaj Hrvatske i Srbije, sutra budu deo jedne iste Evropske unije“, smatra.

Napominje kako su već pomenuti problemi i sporovi u bilateralnim odnosima, neriješeno pitanje granica i međuetničkih odnosa (Kosovo, Bosna i Hercegovina), ratno naslijeđe od koga nije jednostavno ni lako se osloboditi, a od koga direktno zavisi budućnost regiona, sporovi vezani za jugoslovensku prošlost, državni aparat i političke elite kojima se ne može vjerovati, te unutrašnjo-politička borba u kojoj već godinama jačaju nedemokratske snage (i veliki bezbjednosni) izazovi koje region ne može da riješi bez značajne, ali svakako ne stabilokratske uloge Evropske unije.

„Upravo njena uloga u promenjenom formatu predstavlja protivtežu Kini i Rusiji, te jačanju njihovog uticaja. Dakle, u situaciji gde je nacionalistička logika sveprisutna neguje se sredina u kojoj jačaju ekstremizam i radikalizam, a gde pored problema korupcije i organizovanog kriminala veliki broj mladih ljudi politika ne zanima jer veruje da se glasanjem i izlaskom na izbore ništa ne može promeniti. Zbog svega toga je teško poverovati da se neka bolja bliska budućnost na Zapadnom Balkanu može očekivati u narednim godinama. Ovde ne govorim samo o ekonomskom blagostanju, a čitav region je od ‘90-ih napravio značajan pomak u ovom pogledu, već pre svega o mogućnosti izbora i građanskih sloboda koje još uvek ostaju neostvarenim snom o ovom delu Evrope”, obrazlaže Đorđević.

Osvrnuvši se na uloge Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije, poručuje kako su oba ova aktera još od ‘90-ih godina pokušavale da stvore stabilan prostor na Zapadnom Balkanu (često i na neodgovarajući način), ali su nažalost u isto vrijeme i učestvovale u stvaranju sistema na ovim prostorima koji je u značajnoj mjeri zavisan na međunarodnoj pomoći i prisustvu, te prema kome zemlje iz regiona nisu same dovoljno sposobne i spremne da održe stabilnost i saradnju u regionu (prenošenje know how je zato i najveći izazov za ova dva aktera).

„Zato je i uticaj Sjedinjenih Američkih Država, koje su već godinama mnogo manje uključene u balkanska dešavanja (osim, recimo, u slučaju odnosa Kosovo-Srbija u proteklih nekoliko godina) kao i Evropske unije, koja je mnogo više prisutna ali nažalost u dobrom delu na stabilitokratski način, u građenju dugotrajnog mira i uspešne transformacije regiona, koja naravno zavisi i od volje balkanskih političkih elita, relativno ograničen“, zaključuje Đorđević.

(Al Jazeera, Foto: Twitter)