„Ova deca, studenti, ljudi, šta god da su, odavno su zaslužili da budemo s njima na ulici. Jedni druge bodre, vole, simpatišu, padaju, ustaju, malo zaplaču i malo više pevaju. Preko granice bola i izdržljivosti“, kaže dr Slobodan Šajinović iz KCV koji brine i pomaže studentima koji voze bicikle do Strazbura.

„Razgovaraju i o vremenu, nebu, boji čarapa, roditeljima, školi, sebi, preispituju svoju odluku, razmišljaju o strahu, smislu života, pa onda o tome koja grupa najviše smrdi… I uvek je isti zaključak, da neće odustati“, pisao je doktor Slobodan Šajinović svojim kolegama pre samo par dana.

„Jučerasnji dan je bio dosta težak, zbog izuzetno hladnog i jakog vetra. Pothlađeni su, svi su se grlili kako su stigli. Pa i mi sa njima. Lek za sve. Jedna devojčica (svima tepam iako sam samo malo stariji) je nakon težeg gastroenterokolitisa i febrilnosti ispala iz dalje vožnje, ali je niko ne pušta. Obrađena je laboratorijski u lokalnoj bolnici, parenteralno ishidrirana i značajno je sada bolje. Ali je iscrpljena i narednih par dana ćemo se potruditi da je neko ugosti u Beču, da je dadilja i voli, pa doveze kada budemo blizu cilja. I tako, svakoga ko zaostane. Svi žele da budu u Strazburu i makar na krkače, završiće tamo gde su krenuli“, opisuje volju, želju i hrabrost tih mladih ljudi doktor i poručuje:

„Najmanje što možemo i što je trebalo da uradimo prvog dana, kada je neko digao ruku na njih, je da budemo na ulici. Svako ko to ne uradi, nije zaslužio više trunku poštovanja u našem pozivu. Pošaljite im poruku sutra tokom šetnje i govora. Prate, naravno, uvek šta se dešava kod nas. Ova generacija je ona koja non-stop okreće glavu u potrazi za Srbijom. Rodoljublje i altruizam u svom prirodnom obliku. Ne budućnost – sadašnjost.“

(tekst i foto: N1)