Hehe, kako je sve prozirno u zemlji Srbijici! Kako se s nepogrešivom preciznošću može „prognozirati” sledeća stepenica nacionalističkog iživljavanja! Jer, samo su naivni mogli poverovati da je, odlaskom Crne Gore i Kosova, apetit krvoločne aždaje sa sedištem u Beogradu nahranjen i zadovoljen, da je raspad završen. Zvalo se to „kruženjem energije u prirodi”, ili možda „dobro se dobrim vraća a zlo zlim”, tek recept je jasan i tako je oduvijek u istoriji čovječanstva: militantni nacionalizam fašisoidnog tipa je pre svega autodestruktivan, on na kraju uvek pojede samog sebe. Nevolja je jedino u tome što, by the way, pojede sve što mu se nađe na putu.
I to je zapravo priča o potvrđivanju Statuta Vojvodine. Ni manje ni više od toga: Vojvodina je sledeći neprijatelj akademsko-crkveno-tajkunsko-političkih luđaka sa sedištem u Beogradu. Jer, oni bez neprijatelja ne mogu da funkcionišu. Seruckaju još malo po susedstvu, održavajući tradicionalno loše odnose sa komšijama, kojima su do juče palili kuće i klali sve živo, ali, krezubi i bubuljičavi kakvi su ostali nakon 20 godina ratovanja, sada više ne mogu da izvezu zločin preko granice. Pa su se dosetili da krenu da seruckaju malo po kući. Te su obezbedili nekoliko lako upotrebljivih i lako zapaljivih neuralgičnih tačaka: Sandžak, jug Srbije, istočnu Srbiju i Vojvodinu.
Vojvodina je, ipak, najinteresantnija od svih pobrojanih. Jer u ostalim se nastavlja matrica iz devedesetih godina: u njima žive pripadnici omraženih „drugih” naroda – Bošnjaci, Albanci i Vlasi. Vojvodinu, pak, naseljavaju u gotovo tročetvrtinskoj većini – Srbi. Vojvodina je kolevka srpskog romantičarskog nacionalizma iz 19. veka. Vojvodina se toliko upinjala da se „ujedini” sa Srbijom… Ali, Vojvodina je danas neprijatelj a sutra će biti još gore. Paradoks je, dakle, potpun.
Nesretne naivčine i politički diletanti iz Vojvodine pristaju na sve e ne bi li im Skupština Srbije potvrdila taj statut. Evo, sada idu i na turneju po gradovima Srbije da predstave svoje „čedo” i da ga „objasne” građanima. Da objasne Arkanovom Draganu Markoviću Palmi da Vojvodina ne želi da se otcepi od Srbije. Da objasne monarhisti Veroljubu Stevanoviću da centralizam nije bogomdan. Da objasne koštunićima, nikolićima i todorovićima da je to recept za brži ulazak u Evropsku uniju. Haha, pa jebe se njima za Evropsku uniju!
Da Pajtićeva Demokratska stranka objasni Tadićevoj Demokratskoj stranci da tata Ljuba nije bio u pravu kada se uhvatio u kolo memorandumskog ludila. Da objasne onima koji su prosipali jogurt po Novom Sadu da je to – upravo to – bio uvod u raspad bivše Jugoslavije. A ne da je, kao što piše u jednoj knjizi, koju je odobrio lično Radoš Ljušić, to bilo „uvod u pad Berlinskog zida” i „duh slobode” koji je počeo da se širi po celom bivšem istočnoevropskom bloku. Da im objasne da je u pitanju bio smrad uskislog jogurta, čije fleke se i danas šire. Da objasne sarumanima i sotonama iz delova Srpske pravoslavne crkve da je sedište srpske patrijaršije bilo u Sremskim Karlovcima.
I onda, logično, dobiju anatemu direkt iz sedišta pakla. Baš kao što je pre tri godine lično patrijarh Pavle, u pismu bez presedana u crkvenoj istoriji, anatemisao Nenada Čanka – pa čak i neke nevladine organizacije – da koriste govor mržnje prema materi crkvi. I onda se vojvođanski politički predstavnici „iznerviraju”, pa svašta nešto poruče crkvi. A i sami su učestvovali leta gospodnjeg 2001. u uvođenju veronauke u škole, drugim rečima, u pripuštanje crkve u zvaničnu centrifugu mozgova naše dece u laičkim školama. Pa se onda čude što se u multietničkoj Vojvodini slavi Sveti Sava u školama, kadi se tamjan, lomi pogača a lokalni sveštenici falširaju na mikrofon dok im deca u bekvokalima pevaju pesme o „Srpčadi”, o „nebeskoj Srbiji”, o „srbstvu”… I dok mali Mađari, Slovaci, Rumuni, Romi, Mešoviti, koji idu u iste te škole i pevaju u istim tim horovima, dolaze kući i sa očajem pitaju roditelje: a zašto i oni nisu Srbi? A Amfilohije–Risto Sotona drži govor nad Đinđićevim odrom.
I vladine i nevladine organizacije iz „severne srpske pokrajine” (čije ime – Vojvodina – se nerado izgovara čak i u vremenskim prognozama pojedinih „liberalnih” medija) sada „apeluju” na Skupštinu Srbije da „što pre” potvrdi Statut Vojvodine. O, kako to naivno zvuči! Kao da apelujete na savest višestrukog siledžije. Onog istog siledžije koji je usvojio ovakav Ustav Srbije, u čijim plodovima „uživamo” evo već treću godinu. Onaj isti Ustav koji je propao u Vojvodini a zvanično prošao u Srbiji uz referendumsku krađu koja bi čak i kod rahmetli Miloševića proizvela zazubice. Pa zar misle da su Koštunica & Nilolić & Tadić slučajno u Ustav ugradili odredbu da Statut Vojvodine mora da potvrdi i Skupština Srbije pre nego stupi na snagu?! Pa zar ta ista Skupština Srbije nije već prekršila Ustavni zakon, jer je Statut morala da razmatra do kraja 2008. godine? Pa o čemu je onda ovde reč?
Evo šta misle nevladine organizacije: „Ustvano-pravni položaj Vojvodine jeste pravi test da li je Srbija spremna da se suoči sa svojom nedavnom prošlošću i da li je spremna da istinski pristupi evropskim integracijama, u kojima decentralizacija predstavlja nezaobilazni uslov! Takođe, to je test da li je država dovoljno moćna da se suprotstavi centralističko-nacionalističkoj eliti, među kojima se izdvajaju SANU, SPC, i raznorazni tajkuni sa manje-više kriminalnom prošlošću, kao i političke partije koje su bile duboko umešane ili supodržavale zločinačku politiku Miloševićevog režima…”
Što bi rekli Bosanci: „k…c je spremna!” Jer država Srbija i jeste „SANU, SPC, i raznorazni tajkuni sa manje-više kriminalnom prošlošću, kao i političke partije koje su bile duboko umešane ili su podržavale zločinačku politiku Miloševićevog režima…”
Ali su nevladine organizacije u pravu kada kažu da je „nastavljen tretman Vojvođana kao maloumnih bogatih rođaka, koji ne znaju da se staraju za sopstvene resurse i za sopstveni novac”. Ili, kao što reče jedan moj prijatelj, novopridošli Hercegovac-Vojvođanin: „Odnos Vojvodine i Srbije je kao odnos recimo dva brata od kojih jedan zarađuje 1.000 evra a drugi 100. Ali ovaj drugi troši 1.000 tuđih evra a onaj prvi svojih 100. Pa dobro, majku mu, daj barem da trošimo i ti i ja po 550!”.
Sve u svemu, nakon Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka, Albanaca i Crnogoraca, sada su na red došli Vojvođani. Očigledno, nacionalistička zver ne zna da funkcioniše drugačije već da proizvodi sve nove i nove „neprijatelje” kojima se potom i bukvalno „hrani”. U toj proizvodnji neprijatelja na populizam neminovno će biti odgovoreno nekakvim vojvođanskim populizmom, koji još čeka na svoju političku artikulaciju.
Prvo sam, inače, nameravao da od ovog teksta, kao i obično, napravim lako zajebantsko štivo. Ali, ako nekome još uvek nije jasno, vrag je već odavno odneo šalu. Baš toliko da sasvim sigurno ima smisla apel NVO: „Pozivamo i međunarodne faktore da sa pažnjom posmatraju razvoj situacije u vezi sa Statutom Vojvodine, kako bi se na vreme sprečila eskalacija dirigovanog nacionalističkog ludila”.
(www.e-novine.com)