Skip to main content

DINKO GRUHONJIĆ: Zmiu ga loma, profesore!

Autonomija 10. феб 2012.
3 min čitanja

Emisija na nesrećnoj sarajevskoj Televiziji Hajat o izvjesnoj Bosanki koja je dala sebi truda kako bi ličila na Anđelinu Džoli postala je ovih dana mega-hit u cijelom regionu. Većina se, vjerovatno, smijala, manjina je bila zgađena, a neko je možda i plakao. Logično je za pretpostaviti i da je jedan dobar dio javnosti u majci Srbiji i kćerci joj Republici Srpskoj izvukao i ovakvo naravoučenije: „Eto, šta smo vam govorili, vidite da sve muslimanke žele da liče na Anđelinu Džoli!” Slijedeći tu jednostavnu binarnu „logiku”, lako je izvući zaključak iz cijele storije: Anđelina Džoli je u najmanju ruku islamofilka, a najvjerovatnije će biti i da je muslimanka! A tko bi ikada i mogao posumnjati da ovi ljubitelji nebeskih naroda nisu u pravu…

No, ostavimo se njih i hajdemo sada lagano još jednom pogledati ovu Hajatovu emisiju. Pored Anđelinine dvojnice, pažnju plijene svi u studiju, počev od voditelja, a naročito pitoreskan lik je svakako „docent”, koji je na „Anđelinu” potrošio kubike silikona, nadajmo se ne onog opasnog francuskog. Ono što je zapravo fascinantno u vezi sa ovom emisijom nije njena originalnost, jer takvih programa na televizijama u regionu bivše Juge ima zapanjujuće mnogo. Kao i takvih „Anđelina”, „docenata” i „voditelja”. Jesmo mi Bosanci možda poznatiji od ostalih po vlastitoj gluposti, ali smo – ako ništa drugo – ponekad spremni to sebi da priznamo a počesto i da na ovako plastičan hajatovski način i dokažemo. Ali, vjerujte mi na riječ, niste ni vi ostali baš za nama zaostali u disciplini takmičenja u bedastoćama.

Ono što je zapravo fascinantno u ovoj emisiji jeste njena otrežnjujuća moć. Kao kada, božmeprosti, cijelu noć pijete pa izađete na ovih minus 20 stepeni pa vas prvo to presječe, a onda vas usput još neprijatno iznenadi murija i onda pijanstvo odjednom – ko rukom odneseno. E, tako su, barem mene, „Anđelina” i „docent” ko šamarom otrijeznili i podsjetili me na to šta sam nekad (valjda) bio.

Uhvatio sam sebe zapravo kako gledam tu emisiju i sve čekam kad će se pojaviti neki poznat lik iz Top liste nadrealista. Međutim, nikog poznatog ni od korova. Odem do ogledala, pogledam se, vidim: to jesam ja, ali sam nekako omatorio, oćelavio. Vratim se u sobu i shvatim da sad imam djecu, imam svoju porodicu. Pogledam na kalendar, zapanjen konstatujem da je 2012. godina, a ne 1988, da sam, dakle, odavno punoljetan, sad već i mnogoljetan. I da ono na monitoru mog kompjutera (a šta je to kompjuter?) zapravo nije Top lista nadrealista, već stvarnost, jebotebog!

Sjednem, zurim, štipam se, ništa ne pomaže. Prizivam, molim se u sebi da se sad iz nekog ćoška u studiju pojavi Nele Karajlić i kaže onom docentu: „Profesore, znaš li kako se kaže mala zmija? Zmiu ga loma, profesore!” Ali, ništa, nema mog dječačkog idola, novog primitivca Neleta.

A gdje je Nele, do đavola, pitam ženu a ona me gleda ko da sam mahnit? Misliš, Nole?, kaže ona. Nije, brate, Nole Karajlić već Nele, Neelee! Aha, on, ja otišla na ovog što je sad popularan. Eno ti ga Nele negdje u Srbiji dolje, sjedi u svojoj tradicionalnoj srbijanskoj kući, drži noge na tradicionalnim srbijanskim ćilimima. A malo niže od Neleta ti živi, nastavlja ona, Kusta, koji je u međuvremenu postao nekakav rendžer na planini po imenu Mokra gora, isto u Srbiji. I dao sebi ime Nemanja, a u Sarajevu ga odavno ne mogu smisliti…

Kontam, možda me zajebava, stresem jednu rakiju i upalim se jedva, ko golf dvojka dizel na Jahorini. Dozovem se pameti i shvatim: jebote, koliko je nadrealistima onomad trebalo pive ili trave da smisle onakve dobre skečeve! A ovima sa Hajata to sve ide iz glave, prirodno i spontano. Baš ko, recimo, Emiru Kusturici!

Al da ne bude da je samo Nemanja puko i da mu samo Nele tercira. Šta ako smo svi „Anđeline” i „docenti”, a ovo sve oko nas je studio Televizije Hajat? Nezgodno, a?

(Autonomija)