Položen je kamen temeljac za izgradnju “Beograda na vodi”. Nije rečeno da li će to u budućnosti biti i zvanično ime glavnog grada Srbije. Ali, što da ne, kad već postoje Biograd na Moru, Petrovac na Mlavi, Hum na Sutli, Krupa na Vrbasu…, zašto ne bi i Beograd bio na vodi. To mu taman dođe kao kompromisno rešenje, s obzirom da je srbijanska prestonica smeštena na dve reke, pa da se ni Dunav ni Sava ne uvrede, neka bude – Beograd na Vodi!
Podsetilo je to udarničko polaganje temeljca (ne od kostiju, već od kamena) na devedesete godine prošlog nam veka i na najomiljenijeg Srbina iz te decenije – Slobodana Miloševića. Taj se napolagao kojekakvih temeljaca (i od kostiju i od kamena), u vreme dok je mala-velika Srbija junački hroptala pod nepravednim i ničim izazvanim sankcijama međunarodne zajednice. Podsetio je ovaj najnoviji misanscen Aleksandra Vučića i po još nečem (sem po samom Vučiću) na devedesete godine 20. stoleća. Bilo je, naime, tamo i nekih stotina i stotina građana sa pištaljkama i zajebantskim transparentima protiv njegove umišljene svevlasti, a bili su i kordoni kornjača – ne šumskih, ne niti morskih – već onih policijskih, kakvih smo se nagledali po Beogradu, Novom Sadu, Nišu i diljem malene Srbije tokom Miloševićeve blagorodne ere.
Vele zavidljivci – koji nisu imali tu čast da temeljcu od kamena priđu bliže – da se tražila članska karta više Vučićeve Srpske Veoma Veoma Napredne Stranke za prilazak napaljenom vođi i njegovim arapskim drugarima. Bez toga, tvrde oni, obezbeđenje – što zvanično što ono malo opasnije, a ne tako zvanično – nije dalo ni prismrditi ni kamenu ni lopati. Samim tim, nije se uspela do tamo probiti i sad već čuvena velika žuta patka, koja je postala simbol građanske inicijative “Ne da(vi)mo Beograd!” Jer one kornjače, policijske ili parapolicijske, očito nisu nikada pevušili dečiju pesmicu “Pliva patka preko Save, nosi (Vučiću) pismo na vrh glave, a u tom pismu piše…” Ma znate već kako to ide.
Još se jedan zgodan događaj zgodio, samo malo severnije, u glavnom gradu Vojvodine Novome Sadu, i to 15. septembra ove godine. Naime, nekoliko funkcionera i aktivista opozicione Demokratske stranke (DS) pokušalo je održati konferenciju za novinare ispred Gradske kuće, sedišta gradske vlasti u Novom Sadu, u povodu treće godišnjice rada tih vizionara koju predvodi, naravno, Srpska Veoma Veoma Napredna Stranka. Priredili su opozicionari za tu priliku i performans-izložbu na Trgu slobode ispred Gradske kuće, koja govori o Potemkinovim selima koja je u svom mandatu sagradila vlast. I taman kad su se hteli obratiti novinarima, spontano – a kako bi drugačije – na trg se slila vojska od više stotina aktivista Srpske Izuzetno Izuzetno Napredne Stranke, koji su, kako su mediji izvestili, sprečili održavanje konferencije za novinare DS-a. Napredni aktivisti su bili u belim majicama sa likom ili sa imenom Aleksandra Vučića, izgurali su sa trga onu šaku jada opozicionara, vikali, psovali, nazivali ih “lopovima” i “žutim šupcima”.
Eh, da: prisutni policajci kazali su novinarima da je DS prijavio svoj skup, a SNS nije. Kada smo pokušali i zvanično dobiti potvrdu da Srpska Aktivno Napredna Stranka nije prijavila skup, iz Policijske uprave u Novom Sadu su nam kazali da moraju oko toga upitati centralu MUP-a u Beogradu. Pogađate da odgovor nikada nije stigao. Što će reći da aktivni naprednjaci, odnosno dojučerašnji slobodni radikali, nisu prijavili nikakav skup protiv “žutih šupaka”. A i zašto bi, kad im to nije manir, a tek što im se može. Ili su barem ubeđeni da im se može. Neki su komentatori napisali da je prepad na DS u Novom Sadu urađen u maniru SA odreda u njihovoj početnoj fazi metastaze. Znamo kako su SA odredi na kraju završili.
U mesecima pre toga, na svim vanrednim lokalnim izborima po Srbiji, a naročito po Vojvodini, danima pre izbora, a i na sam izborni dan, tim malim mestima kružili su čudnovati crni džipovi. U njima su bila lica kao sa poternica, čiji pogledi nisu bili ukaljani mišlju. U opštinama i gradovima, kao i u samom Novom Sadu, u kojima je “prekomponovana” vlast (muzički izraz za otimanje vlasti silom od onih koji su je osvojili na izborima) otimani su odbornici, korumpirani su, prećeno im je, ucenjivani su… U većini, ako ne i u svim tim slučajevima, nemim šapatom se pronosilo ime rođenog brata Aleksandra Vučića, koji je – kažu – sve to organizovao. I dodaju: i opet će, ako bude sreće, jer evo se bliže i redovni lokalni i vojvođanski izbori. A ako se Srpskom Izuzetno Naprednom Premijeru tako ukaže, biće i još jednih vanrednih parlamentarnih izbora.
U isto vreme, međutim, Vučić je postao međunarodno priznati “nezaobilazni faktor mira i stabilnosti na Balkanu”, baš kao i onaj već pomenuti Milošević nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, sećate se sigurno. Pa eto, kažu zapadni izaslanici, Srbija je pokazala svoje evropsko lice u pregovorima sa Prištinom. Oni veruju i da će im on na pladnju isporučiti i Dodikovu političku glavu. Oni će ga nagraditi otvaranjem prvih poglavlja u pregovorima sa EU, u kojima neće biti tematike ljudskih prava i vladavine prava. Jer, jebeš to, što bi Čerčil rekao, svakako nećete vi živeti ovde, hajde da mi zaštitimo naše “geostrateške interese”. Na svim tim doručcima/ručkovima/večerama sa zapadnim izaslanicima Vučić je izvesno više nego servilan i umiljat. Na svim tim objedima dešava se zapravo jedna jedina stvar: šminkanje još jednog balkanskog monstruma, koji će – a znaju to i oni samo ih zabole uvo – pre ili kasnije silu koju demonstrira sada prema sopstvenim građanima, “zatucanoj većini” kako ih je nazvao polažući onaj temeljac, u škripcu pokušati demonstrirati i prema njima, izaslanicima. Samo za još koji dan na vlasti. A Vučić još veli da bi razgovarao “i sa crnim đavolom” ako je to dobro za Srbiju. Sličan se sličnom raduje.
Sve smo to gledali, sve je to tek jadna repriza one Miloševićeve premijere u kojoj smo onoliko uživali. I ovaj put smo zasluženo prepušteni sami sebi, dok im se i ovaj ne ogadi. Nekima od nas se nikada nije ni dopadao. Samo, i ovaj put će to sve zajedno da nas košta. A zasad se ne vidi ko bi mogao da ga smakne s vlasti, a da nam se i taj nije ogadio. Možda zato i kruže priče da je među ovim izbeglicama iz Afrike i Azije, koji narušavaju tradicionalno izuzetno dobrosusedske odnose između Srbije i Hrvatske, sve više ljudi iz Srbije koji se s njima kroz kukuruze švercuju na Zapad.
STUPS: Eskalacija