Gotovo četvrt veka otkako je u jogurt-revoluciji 1988. godine na ulici pogažena ustavna autonomija Vojvodine, pa sve do dana današnjeg, ova pokrajina je bila i ostala tabu-tema u ovdašnjem političkom diskursu, a samim tim i u “glavnim” medijima.

O tome možda najbolje svedoči gotovo histerična reakcija većine prestoničkih medija na ustavnu deklaraciju grupe manjih vojvođanskih stranaka i nevladinih organizacija, u kojoj se ističe zahtev da Vojvodina bude republika unutar federativne “Savezne Republike Srbije”. Cinici bi rekli da je sve ličilo na ono kao kada biku mahneš crvenom maramom ispred nosa: već na najavnu vest o predlogu ove deklaracije, uzbunili su se ovdašnji najgledaniji i najčitaniji mediji. Osvanule su naslovne stranice sa velikim fotografijama “autonomaša”, sa ogromnim “triler” naslovima da, eto, “traže republiku”. I sa neskrivenom porukom da će se sada “i Vojvodina otcepiti”.

Jer – a kako drugačije – nije sada vreme da se na trezven način, mirne glave priča o Vojvodini, pošto, je l’ te, imamo „prečih poslova”. Kao što je bilo prečih poslova kada se prvo “otcepila” Slovenija, pa se “odvojila” Hrvatska, pa je preskupu cenu svoje samostalnosti platila Bosna, pa je ispalo drugo oko iz jedne glave, odnosno “otišla” je i Crna Gora. Na kraju je ozvaničeno i to što je Kosovo izgubljeno u ratu sa celim svetom… I sada, kada smo ostali sami sa sobom i sa uverenjem da nas „svi mrze”, sada – eto – hoće da nam „otcepe” i „našu Vojvodinu”.

Izgleda da je uzaludno objašnjavati da niko ne želi da otcepi Vojvodinu, kao i da priča o „Saveznoj Republici Srbiji” nema političku težinu. Izgleda da je uzaludno pričati o tome da je konačno „došlo vreme” da se o Vojvodini progovori, da se podsetimo da je baš ona bila prva žrtva Miloševićevog režima, i da je za poslednjih četvrt veka unazađena kao nikada ranije u svojoj istoriji… I da je eto to – baš to – možda razlog što, kako pokazuju istraživanja javnog mnenja, raste nezadovoljstvo Vojvođana. Ali, i ta istraživanja vox populija su tabu-tema…

Sve u svemu, poražavajuća je činjenica da su pojedini mediji u Srbiji i ove, 2012. godine, reagovali baš kao što su one davne 1988. godine reagovali Televizija Beograd ili Politikina rubrika „Odjeci i reagovanja”. Baš kao da živimo „dan mrmota”. Paradoksalno, u vreme devedesetih godina prošlog veka bilo je više ostrva medijske slobode nego što ih ima danas, u doba lažnog medijskog pluralizma, odnosno gomile istoga. Uz časne izuzetke.

(Novine novosadske)