Nepismeni srbijanski tabloidi vele da je Željko Mitrović, vlasnik Pinka, uložio celih 18 miliona evra nečijih para da bi izgradio nešto što se kliče “Imaginarijum”, a u kojem se ima odvijati rijaliti pod nazivom “Zadruga 2”. Nekako istovremeno jedna žena je usred Beograda ubila jednog građevinskog investitora. Uzela je pištolj od sina, a mediji su izvestili da je ubila navodno zato što joj je “prekipelo”.

Mitrovićev grad je nikao u sremskom selu Šimanovci, u blizini Beograda, a u njega je veliki pink gazda dovukao i oldtajmere, skutere, brodove, glisere, gondole, umetnička dela, a bogami i – mlazna odela… “Odela na mlazni pogon će koristiti Veliki šef i njegovi pomoćnici”, pišu tabloidi.

Ko je Veliki šef, kakva mlazna odela, kakve gondola i oldtajmeri – iskreno – pojma nemam. Ali, “Imaginarijum” je, izveštavaju toaletoidi, sagrađen kao “kombinacija Venecije, Firence i Monaka, i pokušaće da spoji i tri epohe – početak 16, 20. i 21. i veka”.

Kako će to izgledati – niti me interesuje niti smem da zamislim. Znam samo da me izuzetno iritira činjenica da komšije koje stanuju ispod nas gledaju, što bi klinci rekli, 24/7 nekakav rijaliti. Iako jako volim leto, sad se već nadam hladnijim noćima da barem tada imamo mira od komšija-narkomana koji pojačaju televizor do daske, a onda se direktno, valjda, u venu bodu tim skičanjem, vrištanjem i sličnim neartikulisanim zvucima koji dopiru iz tog nekog rijalitija. Kad zahladi, barem će zatvoriti prozor pa ćemo ih manje čuti. Smanjiće se mentalno zagađenje.

“Zadruga 2 je moje životno delo”, objasnio je Mitrović svoj megalomanski projekat. Dok je izvesna Luna Đogani pred “ulazak u zadrugu” odlučila da usreći svoga oca i kupila mu je automobil za 25.000 evra. Dočim je “starleta” Stanija, izveštavaju toaletoidi, na “remont” pred ulazak u “Zadrugu 2” potrošila 2.000 evra. I navodno tražila honorar od 100.000 evra za učešće u rijalitiju.

Paralelni univerzum

U paralelnom univerzumu, koji bi neki nazvali i realnošću, na nekoliko kilometara od Mitrovićevog “Imaginarijuma”, u glavnom gradu Srbije, Beogradu, građani više nemaju ni željezničku ni autobusku stanicu. Obe su brže-bolje izmeštene ili se izmeštaju da bi “Beograd na vodi” mogao da se širi. U svrhe širenja, željeznička i autobuska stanica su premeštene negde bogu iza nogu, pa se često i ne zna gde se zapravo nalaze. Sad pomislimo koliko ljudi doslovno svakodnevno koristi i vozove i autobuse da bi se prebacili do Beograda, ka kojem gravitira pola Srbije. Zamislimo kakve je to probleme u njihovim i inače sjebanim životima napravilo.

Ti ljudi, sa svojim problemima, u dužničkim kreditnim ropstvima, sa premalim platama, ujedno su često i najvernija publika “Zadruge”. Šta im drugo preostaje, sem da za svoje sjebane živote nađu nekakvu zamenu, iluziju, i da svaki slobodan trenutak koriste da – anestezirani – gledaju nekakve ružičaste rijalitije. Život im se onda, valjda, učini lepšim. Mada, kada zbog nagomilanih dugova za komunalije ili neisplaćenih rata za kredite, besni izvršitelji zakucaju na vrata, brzo shvate da je “Zadruga” ipak samo za one privilegovane. Za kojekakve mitroviće kojima država široke ruke otpisuje basnoslovne poreske dugove. E da bi mogli da prave “Zadruge” vredne 18 miliona evra naših para, sa samo jednom misijom: neprestanog zatupljivanja širokih narodnih masa i neprestanog lobotomiranja istih. Da bi pljačka mogla nesmetano da se nastavi, dogod ima šta da se opljačka. A uvek ima šta da se opljačka.

Kad se samo malo pažljivije pogleda Beograd, videće se jedan neuredan i zapušten grad, koji je u turističkim vodičima dospeo na zao glas kao grad jeftine zabave, odnosno grad u kojem za male pare osrednje imućni stranac od sebe legitimno može napraviti svinju, na splavovima ili u raznoraznim sličnim zadrugama. Takoreći, kupleraj na otvorenom. Ako se malo više udubite, naći ćete u Beogradu ne samo kućerine i vile, već i prave hacijende novobogataša ratnoprofiterske provenijencije. Ali, najveći deo grada, a posebno predgrađa, podsećaju na južnoameričke favele u kojima vlada zakon jačega i u koje korumpirana policija ne zalazi ni često ni rado. I na marginama Beograda onaj pristojni aktivistički svet koji se, eto, još uvek ne da.

“Prekipeće im uskoro…”

“Vešaće ih po kućama”, besno je pričao pre neku veče u kafani jedan poznanik, čovek umetnik, iz kojeg – kad popuste kočnice – kulja bes. Bes zbog nepravde, bes zbog pljačke, bes zbog bahaćenja, a ponajviše bes zbog sluđivanja, izluđivanja i svakodnevnog, svakosatnog vređanja inteligencije. Ko će koga vešati? “Vešaće ih isti ovi koji netremice gledaju Zadrugu, kad im prekipi, a prekipeće im uskoro”.

Prekipeće im kao ženi s početka teksta, koja je postala ubica. Prekipeće im zbog toga što im deca proklinju dan kad su ih rodili u Srbiji i maštaju kako da pobegnu. Prekipeće im kad se prvi put ozbiljnije razbole i shvate da to što celi život uplaćuju zdravstveno osiguranje skoro ništa ne vredi, ako nemaju para za privatnog lekara, to jest istog onog koji u državnoj bolnici leči preko volje, a onda im zakazuje pregled za popodne u privatnoj bolnici. Prekipeće im kada shvate da džabe gladuju i štede crkavicu za decu-studente, koja posle toga neće pronaći posao, pa makar se učlanili u vladajuću stranku.

Prekipeće im kao što će Novosađanima prekipeti kad im pokušaju srušiti Spens, jer će onda sledeća stvar biti da će nam rušiti i kuće i zgrade ako im se svidi plac. Kao što se, uostalom, već desilo onim nesrećnicima u Dositejevoj ulici, kojima je građevinski investitor “nepažnjom” srušio domove u kojima su u tom trenutku živeli. Živeli više nego skromno, u više nego skromnim domovima. Prekipeće im kada im neki bogataški sin zgazi dete džipom na ulici i kada zbog toga ne bude odgovarao. Prekipeće im jer više ne mogu da gledaju komšijin najnoviji BMW dok su oni, iako fakultetski obrazovani, dočekali penziju da bi kopali po kontejnerima. Prekipeće im čak i zbog toga što im je muka da gledaju ljude koji po superhipermarketima guraju prepuna kolica raznorazne hrane, dok oni ni onu malu korpu ne mogu napuniti namirnicama pred istekom roka trajanja.

I onda, kada im prekipi, onda će ih “vešati po kućama”. Koga će sve vešati, to je već drugo, mada verovatno i ključno pitanje: da li pljačkaše ili one za koje ih već 30 godina uveravaju da su neprijatelji Srbije.

Ili im, možda, i neće prekipeti…

(Avangarda)