Letnje veče u Beogradu, od Obilićevog venca turista ide prema Trgu republike, bašte kafića prepune, svira živa muzika, na trgu se igra košarka, mnogo lepih, mladih ljudi. Utisak turiste je: Beograd je svet! Turista ide dalje ka Narodnom pozorištu i na 150 metara od onog istog mladošću raspupalog Trga republike ima šta da vidi: policijski kordon u opremi za razbijanje demonstracija. Nasuprot kordona od desetak policajaca stoji grupa od petnaestak nacionalistički rascvetalih mladih ljudi. U crnim majicama sa megafonom u rukama i mini razglasom sa kojeg trešti “Ne volim te, Alija, zato što si balija” i pesme sličnog žanrovskog određenja. Uzvikuju parole, “navijački” intonirane: “Srebrenica nije genocid”, “Ratko Mladić”, “Bože, ne znam šta mi je, pale mi se džamije”… Obradili su čak i pesmu “Mladiću moj” grupe Zana. Turista se pita da li znaju da se pevačica te grupe zvala Zana Nimani, Albanka a rođena Beograđanka. 

Turista prolazi pored policijskog kordona i pored „mladih desničara“, kako im tepaju u medijima u Srbiji. Spušta se Dobračinom ulicom do galerije Енџио хаб Inicijative mladih za ljudska prava u Srbiji. Preko puta ulaza stoji nekoliko starijih žena sa kartonskim transparentima u rukama na kojima su imena mladih srpskih žrtava iz rata u Bosni i Hercegovini. One su, naravno, uverene da je genocid u Srebrenici “izmišljotina” i “svetska zavera protiv Srba”, pošto su Srbi “izabrani, nebeski narod”. I mogu biti samo žrtve, oduvek i zauvek. Nikada agresori. 

Turista iz Novog Sada ulazi sa zakašnjenjem na izložbu koja je otvorena u 19 sati. Turista se izvinjava što je kasnio, šali se da je bila gužva na granici. U stvari je kasnio sat i po zato što je neiskusno za Beograd automobilom krenuo autoputem koji je krcat EU gastarbajterima što su krenuli kući na jug, sve do Turske, na odmor. Pa se na naplatnoj rampi, kod ogromne smrdljive nesanitarne deponije u Staroj Pazovi, stvorio red automobila od pet kilometara. Beograđani u galeriji prihvataju vojvođansku šalu da je naplatna rampa zapravo granični prelaz. Ima i onih koji ohrabruju takvu ideju, u zamenu za vojvođansko državljanstvo. Smeh ispred galerije nasuprot onima što bi, očiju krvavih od mržnje, da pale džamije ili što im već padne pod ruku. 

U galeriji Енџио хаб otvorena je izložba „Duša Srebrenice“ sarajevskog fotografa Midhata Poturovića. Prilazi Dobračinoj ulici iz Vasine i Ulice braće Jugovića su blokirani policijskim kordonima i njihovim automobilima sa plavim rotacijama. Tako se i inače u Srbiji otvaraju izložbe, projekcije filmova, festivali, tribine i ostali događaji koji imaju veze sa suočavanjem sa ratnom prošlošću iz devedesetih godina 20. veka. Izložene fotografije u okviru izložbe nastale su tokom dugogodišnjeg Poturovićevog rada na pričama o srebreničkoj tragediji. Izložba će u Енџио хабу biti otvorena do 13. jula. Verovatno svakog dana uz policijsko obezbeđenje … 

Autor izložbe pripada generaciji onih koji su tokom rata bili deca, a sve fotografije su nastale u posleratnom periodu. I oni koji su mu te subotnje večeri pretili su takođe deca rata. Poturović kaže: “Preživjeli smo rat, naslijedili tešku i bolnu prošlost koja nas obavezuje da gradimo bolju budućnost. Naša obaveza je da svakodnevno gradimo i čuvamo mir, otvoreno pričamo o prošlosti kako se stvari ne bi ponavljale u budućnosti. Ne smijemo biti žrtve sopstvene mentalne lijenosti u potrazi za istinom. Generacije mladih moraju da se bore protiv lošeg naslijeđa roditelja, društva i nakaradnog političkog sistema“. Imao je sedam godina kada je JNA, preko noći preobučena u Vojsku Republike Srpske, započela četverogodišnji teror nad njegovim Sarajevom. Među onima koji su klicali Ratku Mladiću bilo je, verovatno, Midhatovih vršnjaka koji su rođeni u Beogradu. 

Beograd je, sem časnih izuzetaka, „snom mrtvijem“ spavao i ćutao dok su snajperisti sarajevskim majkama u naručju ubijali bebe. Beograd je progovorio posle, kada je takve užasne ratne zločine trebalo negirati. Onih petnaestak mladića najmanji su problem u svemu tome. Veći su problem činjenice da su srbijanski mediji gotovo unisono dominantno nacionalistički, kao i gotovo celokupni javni i „intelektualni“ diskurs. Eto, pre neki dan, kada su osudili na 12 godina zatvora Jovicu Stanišića i Franka Simatovića. Sem uobičajenih nacifašističkih reakcija osvedočenih javnih zlotvora, čak su i „liberalni“ mediji u Srbiji toga dana doneli ovakve naslove: „Stanišić inteligentan i šarmantan čovek, Simatovića odlikovala mističnost“, „Malo ljudi znalo kako Stanišić izgleda, znalo se da je neviđeno moćan“, „Iza Stanišića stajala politička volja onih koji su držali vlast“. Drugim rečima, glavni Miloševićevi operativci u osmišljavanju i terenskom sprovođenju nepojamnih ratnih zločina mu dođu kao nekakvi, da kažemo, džejms bondovi. Javnost je, dakle, nalik noju koji zabija glavu u pesak. A kad zabije glavu, opet ništa ne pomaže, jer naleti na novu masovnu grobnicu. 

Radovi Midhata Poturovića do sada su bili izloženi u SAD-u, Albaniji, Argentini, DR Kongu, Hrvatskoj, Italiji, Kolumbiji, Mađarskoj, Španiji, Srbiji i Turskoj. Dobitnik je više prestižnih fotografskih priznanja: International Photography Awards (IPA), Pictures of the Year International (POYi), Balkan Photo Award, Swedish Picture of the Year, UNICEF, BETA fotografija godine, Fokus Award i Fotografija godine u Bosni i Hercegovini. „Radovi“ ovih koji su klicali Ratku Mladiću izloženi su u obliku murala i žvrljotina po fasadama zgrada u Beogradu, Novom Sadu, Beranama, Foči, Banjaluci … Njihovi radovi neće biti izloženi nigde više. Uostalom, neka pokušaju, kad su već takvi „junaci“. 

Jedan se moj dobar prijatelj upitao: koga oni zapravo slave, kad Ratko Mladić i Radovan Karadžić zapravo ne postoje? Ne postoje osobe u koje oni ulivaju takvo „herojstvo“. Da li slave Ratka Mladića koji se pod aliasom Milorad Komadić skrivao i na kraju kao od straha upišani starac bio uhapšen u selu Lazarevo u Banatu, čiji su meštani potom hteli da selo preimenuju u „Mladićevo“? Ili slave Ratka Mladića koji je u svoje ruke dobio celokupno JNA oružje i potom krenuo u „borbu“ sa „neprijateljem“ koji je u tom momentu spram tenkova, aviona, minobacača, VBR-ova … imao praćke. Ratka Mladića, čuvenog „vojnog stratega“ iz Kalinovika, čija je vojska koračala „slavnim“ nasleđem ustaških i četničkih hordi iz Drugog svetskog rata. Koja je pod sloganom „osvete“ ubijala civile, palila žive ljude – žene, decu i starce – poput nacista osnivala koncentracione logore … Ili Ratka Mladića koji se kao pizda skrivao od ruke pravde, baš onako – generalski. I zbog čega je cela jedna država trpela različite sankcije. Građani te države su, međutim, većinski pristali na tu civilizacijsku sramotu. Pristao je da veruje u utvare. Ili onog Ratka Mladića koji se iz zatvora direktno uključio u program Hepi (sic!) televizije glumatajući nekakvog toplog „deda Ratka“ koji bi potomcima da šalje čokolade. Znamo kako izgleda kada je „deda Ratko“ u Srebrenici 1995. delio čokolade onima iza žice … 

Koga oni slave kad kliču Radovanu Karadžiću? Onog mediokritetskog psihijatra iz Sarajeva, polupesnika, koji je sklepao stihove „Siđimo u gradove da bijemo gadove“? I koji je u svoje ruke dobio istu onu silesiju JNA oružja i krenuo u genocid u Bosni i Hercegovini, potpuno svestan da je baš o genocidu reč. Ili slave onog Radovana Karadžića, alias Dragana Dabića, nadrilekara koji se „skrivao“ u Srbiji, držao „predavanja“ i lečio ljude? Ili onog Karadžića koji je bio dovoljno glup da se žali na presudu Haškog tribunala na 40 godina zatvora pa je dobio doživotnu. Epilog: umesto da služi kaznu u nekom, recimo, skandinavskom zatvoru koji više liči na hotel, glupi Radovan je sada u zatvoru na ostrvu Vajt u Velikoj Britaniji, jer je u EU ukinuta doživotna robija. A Britanija nije u EU. Sve su prilike da će se Draganu Dabiću u Velikoj Britaniji pridružiti i Milorad Komadić. 

Zanimljiv je taj usud, taj sa promenom imena. Znam neke ljude u Bosni i Hercegovini koji su se od karadžić-mladićevih koljača pokušali sakriti tako što su menjali svoje „nepodobno“ ime u „srpsko“. Malo je kome to pomoglo, sem – možda – Nemanji Kusturici, omiljenom srbijanskom „baliji“, koji se na vreme prebacio u Beograd i sazidao Andrićgrad tik pored višegradskih živih lomača. Moj poznanik bi rekao: ne gradi se Diznilend pored živih lomača i ne prave se tamo žurke sa kojekakvim handkeima. 

Kao prvo, da se razumemo, nisu se Karadžić i Mladić u Srbiji „skrivali“. Oni su bili pod zaštitom države. Država Srbija je 2007. godine raspisala nekakvu nagradu od milion evra za hvatanje Dragana Dabića i Milorada Komadića. Nije se našlo dobrovoljaca među „običnim građanima“ koji bi ih prijavili, eto i za milion evra. Jedni iz straha, jer im je jasno da bi takva prijava dovela do njihovog nestanka sa lica zemlje, a drugi iz prostog razloga što ne vide ništa loše u tome što su Mladić i Karadžić počinili genocid. Dapače! 

Ratko Mladić je, pisali smo o tome, pop ikona u Srbiji. Pored murala i žvrljotina na fasadama zgrada, nikakav problem nećete imati ukoliko želite nabaviti “suvenire” s njegovim likom ili ukoliko želite da vam tatoo majstor usred Beograda na koži istetovira lik Ratka Mladića sa šapkom srpskih vojvoda iz Prvog svetskog rata. Kako će takvu sramotu skinuti s kože kada jednog dana ukapiraju da je užasna sramota ono što su istetovirali, to je već njihov problem. 

Ili, da na ovom mestu prigodno citiramo Njegoša, na šta me nedavno podseti profesor Milenko Perović: “Sve se čovjek bruka za čovjekom, gleda majmun sebe u zrcalo”.

(Lupiga.com)