“To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da narod ni u šta ne veruje. Jer, takvom narodu nije oduzet samo kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da radite šta hoćete”, napisala je svojevremeno Hana Arent.

“Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko unakaziti i zbuniti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu toliko otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete”, pisao je naš nobelovac Ivo Andrić.

Apropo nerazlikovanja sopstvene koristi od očigledne štete, pokojni istoričar i političar Ivan Đurić ispričao je jednom prilikom zgodu sa neke tribine koju je držao u Šumadiji, u vreme dok je bio predsednički kandidat na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, 1990. godine. Veli da je objašnjavao prisutnima da Slobodan Milošević laže i govorio im o tome šta sve treba zaista da se uradi da bismo bolje živeli. “A zašto bismo uopšte bolje živeli?”, upitao ga je jedan od prisutnih poljoprivrednika.

“Dok je meni u Srbiji milion i po nepismenih, ja se ne sekiram za svoju političku budućnost”, rekao je, navodno, jednom prilikom ćosavi vojvoda Vojislav Šešelj, koji je sada ponovo izabran za lidera radikala. Novi izbor se desio u avliji ispred Šešeljeve jezivo kičerajske kuće u sremskom selu Hrtkovci, u opštini Ruma. Tamo je, naime, održan jubilarni 10. otadžbinski kongres Srpske radikalne stranke.

Održan je pod šatrom, u subotu, dakle na dan kad se održavaju svadbe. Održan je pod šatrom, jer Šešelj ne krije da je u pitanju najobičniji cirkus. Doduše, krvavi, krvoločni i nekrofilski. I pod svetlima medijskih reflektora, koja su Šešeljeva nasušna potreba.

Organizacija Mlada Vojvodina izlepila je nalepnice po Hrtkovcima na kojima je Šešelj prikazan kao klovn velikog crvenog nosa i nazvala ga “Klovno”. Postoje oni filmovi strave i užasa u kojima neki klovn igra jezivog negativca i zbog kojih su i pravi klovnovi postali nekako sumnjivi i antipatični. Klovno Šešelj je ovaploćenje tog filmskog horora.

Klovno Šešelj je prošle godine kupilo kuću u Hrtkovcima, u istom onom selu zbog kojeg je osuđen na deset godina robije pred Haškim tribunalom. Osuđen je jer je početkom devedesetih godina prošlog veka sejao strah i trepet po Sremu i po celoj Vojvodini, a po nalogu Slobodana Miloševića i njegovih satrapa. Rezultat Šešeljevog govora i delanja mržnje jeste činjenica da je u Srbiji na popisu stanovništa iz 1991. godine živelo 105.000 Hrvata, a po popisu iz 2011. svega oko 57.000. Danas ih je sasvim sigurno još značajno manje. Posle najnovijih Šešeljevih istupa, biće ih još manje.

Šešeljev kongres započeo je intoniranjem srpske i ruske himne. Zašto bi kongres bilo koje stranke započinjao intoniranjem himne bilo koje druge države? Zamislite, na primer, kakva bi se gungula digla da neka građanski orijentisana opoziciona partija (ima li i takvih u Srbiji, sem u tragovima?) započne svoj kongres intoniranjem, recimo, američke himne? Pa ekspresno bi bili optuženi da su domaći veleizdajnici, sjatili bi se fašisti kao pre neki dan oko one “albanske” pekare “Roma” u Borči, predgrađu Beograda, oštrili bi se noževi i kame za klanje… Ali, ruska himna mu nekako dođe kao laki peting, predigra za četnički piknik pod šatrom, kao aperitiv za punjenje Šešeljevog buraga bez dna.

Ono klovno Vučić nije reagovalo na orgijanje svog političkog oca u Hrtkovcima, onog klovneta Šešelja. On pušta klovno od Šešelja da orgija i radi šta hoće, jerbo klovno otac zna za razne nepodopštine svoga klovneta sina, pa bi mogao da bude neugodan svedok. Nema sumnje da je to tačno, ali utisak kojem se teško oteti jeste da je klovno Šešelj politički patron klovneta Vučića i dan-danas.

Onomad, kad se Šešelj vratio iz pritvora Haškog tribunala, porasla mu je naglo politička popularnost pa je među novosadskim srednjoškolcima starijeg uzrasta koji su stekli pravo glasa bio najpopularniji. Ispalo je – ne zato što je Šešelj ćosavi četnik, već zato što ga shvataju kao klovno, pardon – kao klovna.

To nas, međutim, navodi na zaključak da ukoliko ta deca ne znaju ko je Šešelj zaista, zašto je bio u zatvoru, onda oni blage veze nemaju ni o tome šta se „događalo“ devedesetih godina prošlog veka. A nije se ništa „događalo“, jer nije bilo reči o nekakvoj prirodnoj katastrofi, nego su organizovani suludi etnički inženjerinzi, čije posledice ćemo osećati još predugo.

Šešelj i danas sedi kao poslanik u Skupštini Srbije, iako je to u suprotnosti sa zakonom, s obzirom da je osuđen za ratne zločine. Stara radikalska parola, čiji je autor Nikola Pašić, bila je: „Zakoni su za protivnici“. Bila i ostala. Srbija je dubinski radikalska. Bila i ostala.

Šešelj u skupštini – to je politička provokacija. Šešelj u Hrtkovcima – politička provokacija. Šešelj na televiziji – politička provokacija. Sve zajedno – to je političko iživljavanje. Ali, kao onomad Slobodanu Miloševiću, Šešelj i danas služi kao političko strašilo. Jer pored njega i Milošević i Vučić misle da izgledaju nekako manje monstruozno.

Istoga dana kada je Šešelj orgijao po Hrtkovcima, navršilo se 39 godina od smrti Josipa Broza Tita. Od ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj prošle su 24 godine, od rata na Kosovu 20 godina. Gde je Jugoslavija bila 1969. ili 1965. godine, dakle 24 i 20 godina od završetka Drugog svetskog rata? A gde je postjugoslovenski prostor danas? Drug Tito je uspeo da pobedi dva najveća zla 20. veka: Hitlera i Staljina. Na njegovoj sahrani bile su prisutne visoke delegacije iz više od 120 svetskih zemalja. Slobodan Milošević sahranjen je u dvorištu porodične kuće, ispod drveta. Navodno, to drvo je lipa. Ili je pak ona šljiva iz navodnog Kremanskog proročanstva, ispod koje će moći stati svi Srbi. Ne znam za Srbe, ali za srpski nacionalizam znam – na kraju će zaista skončati pod jednom šljivom. Jer gde god se zavijorio Šešeljev radikalski barjak u ratovima iz devedesetih godina prošlog veka – tu Srba danas više nema. Danas se Šešeljev barjak vijori isključivo u Srbiji.

(Lupiga.com)