Moj banjalučki prijatelj, jedan od retkih koji nije zaražen virusom genocidno-nacionalističkog ludila u rodnom mi gradu, reče mi jednom prilikom da je kod njih, a bogami i kod nas, sve postavljeno naopako. Čak toliko da su penzioneri najliberalniji deo društva a studenti najradikalniji. Nacionalističko najradikalniji, naravno. Drugi moj zagrebački prijatelj parafrazirajući velikane, reče da je zapravo budala onaj ko nije levičar kada je mlad, a da je lud onaj koji pod stare dane nije konzervativac. Iz ove dve premise ishodilo bi, dakle, da smo mi, stanovnici bivše Jugoslavije, zapravo gomila ludaka, a bogami i budala.

Treći moj, doduše bivši prijatelj, banjalučki ratnik koji je ubeđen da je ratovao za pravu stvar i pravog đenerala, na moje pitanje da li je naš zajednički a moj bivši prijatelj „pukao” kada mi preti da će mi staviti nekakvu bombu pod kola zbog mojih „antisrpskih” tekstova, začuđeno upitao: „Kako misliš da li je pukao? Što bi pukao?” „Pa”, rekoh ja, „znaš, ljudi oko nas su poprilično popucali, 20 godina ludila, rat i to…” „Ma ko je popucao?!” „Dobro”, rekoh, „ništa onda, ja sam, znaš, malo pukao pa svet gledam kroz puknute naočale”.

Književnik naš vojvođanski Laslo Vegel je pre koju godinu u razgovoru sa srednjoškolcima na jednoj književnoj večeri na pitanje mlade voditeljice „Šta biste poručili nama, mladima?”, spremno odgovorio: „Za početak, odrecite se svojih očeva”. Istih onih očeva, dakle, koji su vas vaspitali, treba da se odreknete, dragi naši mladi prijatelji. Onih očeva koji su plebiscitarno glasali za rat. Oni su, dakle, krivi što ste i vi nakrivo nasađeni.

Razgovarajući sa studentima na fakultetu, strpljivo se služeći priučenim pedagoškim metodama i izbegavajući oštru kritiku, uspeo sam da zaključim da je reč o generacijama koje su roditelji brižljivo čuvali od ratnog ludila devedesetih godina prošlog veka. Kao roditelj, to potpuno razumem i mogu da prihvatim. Ali, pošto je reč o istim onim očevima i majkama iz prethodnog pasusa, oni su toj svojoj deci koju su čuvali u staklenom zvonu, kroz onu malu rupicu za dovod vazduha, umesto Evrope i civilizacijskih vrednosti gurnuli virus izolacionizma, u gorim slučajevima i autizma i nepopravljivog ludila nacionalizma. Roditelji su im, logično, preneli sopstveno „vjeruju”… Tako da danas ti mladi ljudi, uz časne izuzetke, nemaju želju da putuju Evropom ili svetom. I pritom koriste bedan izgovor: nemamo para, lako je vama da pričate o tome, znate li uopšte kakva je kriza ovde kod nas? Dobro, rekoh, ali nemojte mi reći da ne možete da uštedite 200 evra godišnje? Slože se oni da bi to nekako bilo izvodljivo. A na moje pitanje da li znaju da mogu sa tako sitnom lovom proputovati dobar deo Evrope, zahvaljujući raznim studentskim popustima na željeznice, zahvaljujući jeftinim hostelima i, na kraju krajeva, besplatnom spavanju kroz razmenu kauča sa, na primer nekim iz Londona, samo su me zbunjeno gledali. To saznanje im roditelji nisu ubacili kroz onu rupicu na staklenom zvonu. Roditeljima, kojih se dakle definitivno trebaju odreći, bliska je filozofija nebeskog, odabranog naroda. To je iluzija koju su oni odabrali i kojom, kao kakvom šugom, kroz licemerne poljupce, već godinama inficiraju sopstvenu decu.

Slušajući generaciju današnjih starijih osnovaca, prijatelj me obaveštava da među njima ima onih koji još od svoje desete godine putuju sa navijačima Vojvodine po gostovanjima. Ti derani, naravno, znaju i sve Vošine navijačke pesme napamet, među kojima je zavidna količina rasističkih i fašističkih. Prisluškujući ih u dvorištu saznajem da su neki od njih fanovi Obraza i 1389. Čujem i da su gledali film „Šišanje”, koji je trebalo da bude edukativan, i shvatam da neki od njih vole taj film i kliču scenama kada ona nacistička protuva kamenom ubija Roma. I ne samo da kliču nego i u vazduh dižu ruke u „Sieg heil!” Oni sa Detelinare, priča mi jedna očajna majka, hvale se da su i oni jednom, pre dve godine valjda, prebili jednog malog Roma. Ne smeta im to što je dečak imao šest godina. Sad su, kažu, prebili još jednog. Vade telefon i pokazuju fotografije na kojima se vidi lokvica krvi. Cerekaju se. A znaju i da su Jevreji „krivi za sve”.

Iz priče shvatam da je jedan od malih nazi-ja siromašan, drugi je, pak, prebogat. Ali ih povezuje to što su obojica roditeljskom nebrigom – zapušteni. Ili se barem nadam da su „samo” zapušteni. Možda su, naprosto, tako vaspitavani. Uostalom, jednom je jedan sličan njima pitao moga sina sledeće pitanje: „Interesuje moju mamu da li je tačno da je tvoj tata musliman, pošto liči na muslimana?”

Onda pokušavam da se utešim i da samom sebi kažem da će sve biti bolje po njih u budućnosti, jer, eto, opet imaju neku podvarijantu crvenog pasoša pa mogu bez njakanja s vizama da putuju, ako uštede onih 200 evra. Da vide sveta i da shvate da nije sve otišlo dođavola, kako im to roditelji iz dana u dan tumače. Ali, njima se kanda i ne putuje. A i kada putuju, viđao sam i to, na tom trulom Zapadu vide samo ono što žele da vide i što im se uklapa u njihovu viziju sveta. Počesto štošta i nadodaju i lažu, e da bi se slika tog sveta uklopila i njihov nesvet. Po principu: „Maksim u Zagreb, Maksim iz Zagreba”.

Među mladima ima i dosta onih koji su apatični pa čak i gotovo cinični. Mozak te podvrste zaista funkcioniše kao mozak čoveka koji se nagledao i naslušao svega pa mu ništa drugo nije preostalo nego da od bivšeg levičara postane konzervativac. Mudrac i cinik. Opet je to, očigledno, posledica nakaradnog vaspitanja od strane roditelja koji se zaista jesu svega nagledali, ali su iz svega izvukli pouku da je svet goli kurac a da se bitisanje svodi na pitanje „ima li života pre smrti”.

Mladi kod nas prečesto ostaju da žive sa svojim roditeljima. Eto, pričala mi prijateljica da u njenom košiluku sa majkom i ocem žive dvojica koji su stariji čak i od mene. Otac im je bio ratnohuškački propagandista. Oni su u to vreme, kao malo stariji dvadesetogodišnjaci, odbijali da nose farmerice i da žvaću žvakaće gume. I s prezirom su gledali na klince iz limanskog komšiluka koji su u tome uživali. Danas su izrasli u dvojicu stabilno nesposobnih ljudi, kojima majka peče neko jako strašno masno meso u 11 sati uveče, toliko strašno da zasmrdi celi komšiluk. Ali, deca moraju jesti, šta da se radi.

Sem onih koji ostaju da žive s roditeljima, dosta je onih – ne samo mladih nego i iz moje generacije – koji sve što imaju mogu da zahvale tastu ili svekru. To su oni koji su se naprosto dobro oženili ili udali i koji ni prstom ne mrdaju da zarade neki dinar. Oni, po pravilu, rade u državnim firmama a taj se posao sastoji iz otaljavanja. Nekima od njih socijalizam zapravo nikada nije ni umro: dok su devedesetih godina ovuda tutnjali ratovi  i koljači, oni su se pravili nevešti i „obrađivali  svoj vrt”. Ostali su da žive u svom  državnom stanu, primali su plate u državnim firmama. Danas, eventualno, žive u stanu koji im je kupio svekar ili tast i i dalje ustaju u pola sedam, lenjo se odvuku do posla na kojem posla nema. Oni još uvek nisu obavešteni da je Berlinski zid srušen. „Ja imam dvadeset godina radnog staža bez radnog iskustva”, kako bi se našalio jedan moj poznanik, dok ga Rusi nisu počistili iz NIS-a.

Problem je, međutim, što i oni imaju decu koju vaspitavaju kako znaju i umeju. Plašim se i pomisliti u kakve će ljude ta deca izrasti. A da će imati problem – imaće ga. Jer ovi iz moje generacije neće biti ni izbliza tako „jaki” svekri i tastovi kao što su bili njihovi, koji su stigli da štrpnu neku lovu od socijalizma, a neki od njih, bogami, i pogolem novac iz rata. Deca će, dakle, to je sasvim izvesno, još i više ostajati da žive s roditeljima, koje će, međutim, u sveopštem siromaštvu zasluženo optuživati za sve i svašta.

Mantra o smeni generacija kao o nekakvoj utesi je, dakle, najobičniji bullshit, gospodo draga, drugarice i drugovi! Ništa nam pametno te nove generacije neće doneti, jer smo ih mi vaspitavali. Jer su odrastali okruženi Srebrenicom, Sarajevom, Vukovarom, Đakovicom, Mostarom, Batajnicom… Jer su ih njihovi očevi hranili mržnjom. Jer je država zbog svih tih sranja iz devedesetih godina potpuno moralno raspadnuta. Jer nam obrazovanje ne liči ni na šta i jer učiteljice već u prvom osnovne pitaju decu šta su po nacionalnosti. Treba se, dakle, plašiti smene generacija a ne maštati o njoj. Jer, verovali ili ne, dolaze gori od nas. Stiže nam u pomoć naš sopstveni iskrivljeni odraz u ogledalu! Sem ako se ovo društvo revolucionarno ne promeni…

Uostalom, i ja sam roditelj pa znam o čemu pričam. I ja sam neko koga se podhitno moj sin i moja kćerka moraju odreći, ako sebi žele dobro. Zato, dragi Davide i draga Dunja, kad postanete punoletni – put pod noge. Nemojte me terati da vas lično nabijem na volej!