Doživotni zatvor za Ratka Mladića u Hagu zbog genocida i drugih užasa koje je organizovao i počinio, zvanična Srbija je dočekala tumačeći presudu uobičajeno: baš onako kako njoj odgovara, to jest ogavno selektivno. S druge strane, pred činjenicom da se Haški tribunal zatvara srbijanski visoki dužnosnici jedva da skrivaju ciničan i samozadovoljan kez.

„Licemerje Haškog tribunala raskrinkano je na samom kraju njegovog rada. Naime, posle 24 godine ucenjivanja i optuživanja da je Srbija najveći krivac u ratu na prostoru bivše Jugoslavije, Tribunal je priznao da srpske vlasti nisu činile ‘udruženi zločinački poduhvat’, što znači da bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević, a samim tim i Srbija, nisu odgovorni za rat u BiH. Time je  srpski narod amnestiran nakon četvrt veka žestokog satanizovanja“, sublimirao je tabloid Kurir gotovo u haiku stilu sve velikosrpske politikantske mantre kojima truju sopstvene građane već evo 30 godina.

Racionalni argumenti 

Ne pomažu tu nikakvi racionalni argumenti, ne pomaže ni to što je ordinarna laž da niti Tribunal, niti Međunarodni sud pravde (MSP) nisu amnestirali Srbiju od toliko očiglednog učešća u agresiji na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu. I sada se diktirala ista atmosfera, kao i u slučaju presude MSP-a, kojim je Srbija oglašena krivom za nesprečavanje genocida u Srebrenici, kao prva evropska država u istoriji Starog kontinenta, kada se ovde slavilo jer – eto – nije oglašena krivom i za neposredno učešće u istom, a niko od zvaničnika ni trepnuo a kamoli suzu pustio nije pred užasima srebreničkog genocida i bosanskohercegovačkih etničkih čisćenja (što je, pustimo se političke korektnosti, eufemizam za genocid). Sve to može stati u stav: Srbija nije bila u ratu, Karadžić-Mladićevi Srbi su u Bosni vodili “oslobodilački rat”, a rat su započeli Bošnjaci ubistvom “starog svata”. Sigurno je da takvi “stavovi” svima koji posmatraju stvari sa strane i koji su iole upoznati sa ratovima na prostoru bivše Jugoslavije deluju, blago rečeno, tragikomično. Ali to sasvim sigurno neće zaustaviti ovdašnje trgovce leševima da nastavljaju da potpiruju, raspiruju i poput kuge šire mržnju među sopstvenim građanima, koji su – u stvari – tek samo puki podanici, epizodisti jednog bednog preživljavanja. Pritom masovno duboko nesvesni da im upravo njihove poglavice obezbeđuju tako “lep” život. Jer svako zaslužuje političku elitu kakvu i ima. Tako da je Aleksandar Vučić suštinski najmanji zajednički sadržalac srbijanskog društva.

Reagujući na presudu kukavici Mladiću, zvanična Srbija zapravo nedvosmisleno poručuje da su ratni ciljevi još uvek aktuelni pa onda beogradsko-ruski eksponent Dodik uzima flomaster u ruke i crta nove mape po Balkanu, iako i više nego dobro zna šta se desilo poslednji put kada su se mape crtale po salvetama, od Londona pa do Karađorđeva. On bi, tobož, da ujedini Republiku Srpsku, taj fašistički vivisect, sa “maticom” Srbijom, kao da je to parče Bosne ikada pripadalo Srbiji. A u stvari Dodiku ni na kraj pameti nije takvo što, jer bi u toj novoj, izmaštanoj velikoj Srbiji, njegova uloga bila ista kao što danas, šta ja znam, uticaj ima gradonačelnik Zaječara na tokove novca i odlučivanja u brutalno centralističkom Beogradu. Nije knezu Laktašenku do toga da ostane na periferiji. Sem, možda, ako bude morao, to jest ako neki novi rat bude jedini izlaz za njegovu debelu stražnjicu za beg u Moskvu, gde mu se – kažu – preselio već dobar deo imovine i novca.

Dodik je dovoljno bahat i bezočan da ga nije bilo stid ni da izjavi ono što beogradske velmože svakako misle, a u vezi sa ulogom bednika Ratka Mladića u ratu: “U nemogućim uslovima je organizovao Vojsku Republike Srpske kako bi spasio srpski narod od genocida”. Što zaista podseća na onaj stari vic iz vremena ratova devedesetih:

“Kako su izumrli dinosaurusi?

Napali na goloruki srpski narod!”

Srbi mogu biti samo žrtve

Tako je, naime, onomad izgledala propaganda na državnoj Televiziji Beograd, kao i izveštavanje sa ratišta: mi se s brda branimo, a oni nas uzbrdo napadaju. Iako su u Beogradu i te kako bili svesni da je Mladić komandovao ogromnom oružanom silom koju mu je na tacni ostavila JNA. A tako bi “heroj i patriota i genijalni vojni strateg” znao biti čak i Aleksandar Vulin, wannabe Če Gevara, koji vojsku – siroma’ – nije odslužio a tako je to želeo. Jer je, u Mladićevom slučaju, bilo reči o taktici: ja imam top i tenk a ti praćku i luk i strelu, pa da vidimo čija majka crnu vunu prede!

Sam Aleksandar Vučić na licemeran, kvazi-državnički način je prokomentarisao presudu Mladiću, po svom nebrojeno puta ponovljenom receptu: da i EU bude zadovoljna, a da se kod kuće nacionalisti takođe mogu samozadovoljavati njegovim rečima. “Moj poziv građanima Srbije je da počnemo od danas da gledamo u budućnost, kako da čuvamo mir i stabilnost u regionu, kako će da nam žive deca, kako ćemo da otvaramo više fabrika… I da se ne gušimo u suzama prošlosti, već da od radničkog znoja, i svake druge vrste znoja, da stvaramo bolju Srbiju za nas. Srbija je poštovala sve žrtve drugih naroda, nisam siguran da je isti pijetet bio i prema srpskim žrtvama”, tako je pričao Vučić, koji je – eto – toliko zagledan u budućnost da nije ni gledao izricanje presude Mladiću. Doduše, i neko drugi bi, da je na njegovom mestu i da je imao prošlost kao taj Šešeljev mali od palube, svakako propovedao “gledanje u budućnost”, a ne podsećanje na saučesništvo u politici koja je prouzrokovala najgore zločine na teritoriji Evrope nakon Drugog svetskog rata. Pa potom Vučić ponavlja mantru o regionalnoj stabilnosti, kao da već i budali nije jasno da je reč o piromanu, koji ide okolo i potpaljuje vatre a onda se pojavljuje sa kofom vode da ih – tobož – gasi. I na kraju poentira na priči o “srpskim zrtvama”, koja je ovde definitivno dobitna kombinacija, jer – zna se – Srbi mogu biti samo žrtve, nikako zločinci, to im je – što bi rekao bivši srbijanski predsednik Tomislav četnik Nikolić – u genetskom kodu.

Majčica Rusija 

A istovremeno, dok Vučić kao poziva na razum, njemu bliski mediji, tabloidni toaletoidi u štampanom i televizijskom obliku, izlaze sa naslovima koji nose dijametralno suprotne poruke, koje su se uglavnom svodile na Mladićeve izjave tokom suđenja i neposredno nakon: „Lažete, mamicu vam jebem narkomansku!“, „Mene je osudio NATO“, „Sud mog naroda važniji je od Haga“, „Boriću se dok sam živ da ukinem laž o ratu Srba“…

Paralelno sa Vučićevom “stabilnošću” dovršava se proces potpune restauracije “vrednosti” iz Miloševićeve ere. Kroz proces rehabilitacije kvislinga iz Drugog svetskog rata, koji su utabali još Koštunica i Tadić, zapravo se otvara put rehabilitaciji ratnih zločinaca iz jugoslovenskih ratova. Pa je stvarno naivno čuditi se činjenici da je bivša Miloševićeva desna ruka, politički operativni krvnik iz kosovskog rata Nikola Šainović, nakon odsluženja haške robije brže-bolje kooptiran u Glavni odbor Dačićevog SPS-a. Jednako kao što je naivno čuditi se činjenici da je još jedan kosovski div-junak, general Vladimir Lazarević pitomcima Vojne akademije u Beogradu održao predavanje kao special guest star, najavljen od već pomenutog, za vojsku nesposobnog a ministra odbrane Aleksandra Vulina. Ne zna se tačno koji je naslov predavanja bio i šta je taj etnički čistač mogao pametno reći pitomcima.

Irinej, patrijarh Srpske pravoslavne crkve, te paravojne verske formacije zadužene za upumpavanje overdose mržnje, presudu Mladiću komentarisao je takođe na više nego očekivan način pa je rekao da je u pitanju “đavolsko delo”.

“Majčica” Rusija, naravno, brže-bolje je podržala stav da je presuda Ratku Mladiću još jedan dokaz “antisrpskog” stava Haškog tribunala. Navodno će čak zvanična putinovska Moskva „pitanje Mladića“ pokrenuti i u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji je osnivač Haškog tribunala. Hoće, samo što nije. A koliko topla osećanja prema Srbiji gaji veliki pravoslavni bratski ruski međed, potvrdio je i novi direktor Rusko-srpskog humanitarnog centra u Nišu Viktor Guljevič, koji je svoj manadat započeo izjavom da su Srbi „možda mali Rusi“, koji su se na Balkan doselili ni manje ni više nego sa – Severnog pola! Ruse je u Srbiji veličala i bliska saradnica Vladimira Putina, koja je nedavno boravila u Beogradu, pa se setila navodne stare srpske poslovice: „Na nebu Bog, a na zemlji Rusija“. A dnevni list Blic je podsetio na poslovicu koja ovde definitivno postoji: „Bog visoko, Rusija daleko“.

„Drugari su to stari…“

Iako su Dveri i još neke ultradesničarske i profašističke organizacije pozivale na ulične proteste nakon presude Mladiću, to se pretvorilo u totalni fijasko. Čime je još jednom potvrđeno da svu tu ekstremističku bagru pod kontrolom drže Vučić i različite službe. Što isto ne treba da čudi, jer je i sam Vučić bio “navijač”, to jest huligan.

Presuda hercegbosanskoj šestorci ovdašnjim je falsifikatorima istorije došla “kao kec na desetku” i doživljena je kao potvrda da je Hrvatska učestvovala u ratu u Bosni i Hercegovini a da je Srbija nedužna i čista skoro kao rosa u podne. Vojislav Šešelj se divio svom sabratu po zločinu Slobodanu Praljku i seirio kako je to još jedan “šamar” za Tribunal. Konsenzualno je usvojeno da je jedino što je važno da Tribunala više nema, a sa tim njegovim nastavljačem u vidu Rezidualnog mehanizma svakako nemamo nameru da sarađujemo, kao što nemamo nameru ni da više sudimo “našima” u Beogradu za ratne zločine.

A povodom zatvaranja Haškog tribunala, mediji su se bavili i statistikama, po kojima su Srbi pred tim sudom osuđeni na  blizu hiljadu godina zatvora, dok su osuđeni Hrvati, Bošnjaci i Albanci zajedno “jedva sabrali” 166 godina. A da li se neko politički relevantan zapitao da li to možda ima veze i sa brojem počinjenih zločina? Nije, niti će.

Ili, kako je to fino sublimirao jedan čitalac: “Oni žive od podela i mržnje. Oni mržnju pretaču u lovu. Više me brinu ovi naivni koji stvarno veruju u nekakve ideale patriotizma i hrišćanstva pod okriljem političko-verskih mafija”. Ili još jedan: “Drugari su to stari… Ogrezli u zajedničkom zločinu 1941-1945 pa zajedno bežali od zaslužene kazne 1945-46.”

Devedesetih je, eto, došlo vreme da se osvete u ratovima. A dvehiljadite koriste da bi tu osvetu valorizovali. Mali je problem samo u tome što svaki nacionalizam završi u fašizmu, a fašizam na kraju završi u propasti konkretnog društva u kojem se razvio. A mi ovde, u Srbiji, bez ikakve sumnje svedočimo temeljitoj civilizacijskog propasti jednog društva i jednog naroda.

(Avangarda)