Skip to main content

DINKO GRUHONJIĆ: Posvećujem Nagradu za ljudska prava hrabrim ljudima u Novom Sadu, Vojvodini i Srbiji koji neće odustati od borbe za demokratiju

Izdvajamo 06. дец 2024.
4 min čitanja

"Svojom hrabrošću neustrašivo pokazuju da neće odustati – do pobede!"

Dragi prijatelji,

Ova nagrada ima duboko emotivno i lično značenje za mene i moju porodicu, jer predstavlja veoma važno priznanje za moj novinarski i akademski rad na promociji ljudskih prava, borbi protiv militantnih etnonacionalističkih ideologija i na pomirenju između naroda u postjugoslovenskom regionu. Ovo priznanje će mi pomoći da nastavim putem kojim idem, uprkos sve većim pretnjama kojima smo izloženi svi mi koji se zalažemo za ljudske vrednosti. Zahvaljujem svima koji su me nominovali za ovu vrednu nagradu priznanje: Društvu za ugrožene narode, Reporterima bez granica, Helsinškom odboru za ljudska prava, kao i svim prijateljima, kolegama novinarima, akademskim kolegama i studentima koji podržavaju i mene i moju porodicu u ovim izazovnim vremenima.

Želeo bih da izrazim posebnu zahvalnost Gradu Vajmaru zbog odluke da mi dodeli ovu nagradu povodom 30. godišnjice ovog prestižnog priznanja.

Međutim, najveću zahvalnost dugujem svojoj porodici, koja je izdržala svih ovih godina i koja – nevina kao što jeste – pati zbog mog novinarskog i javnog rada. Pozdravljam vas sve u ime moje supruge, Aleksandre, naše ćerke Dunje i našeg sina Davida. Posebno sam srećan što je danas sa mnom i moja sestra Zlatica – jedna od najvažnijih osoba u mom životu, moj uzor, moja podrška i moj spasilac.

Istorija pretnji koje sam trpeo u Srbiji, kako od ekstremnih grupa, tako i od samog režima, duga je, počevši od 1998. godine, uključujući i brojne pretnje smrću od neonacista u Srbiji. Etiketiran sam kao „domaći izdajnik,“ „strani plaćenik,“ „balija,“ „ustaša“, „vojvođanski separatista“… Razlog za to je što se moj novinarski i intelektualni rad fokusira na teme poput politike, ljudskih prava, odgovornosti za ratne zločine, suočavanja sa prošlošću i pitanja koja se odnose na manjinske i marginalizovane društvene grupe. Ja sam posvećeni antinacionalista i antifašista, što izražavam kroz svoje pisanje i javne nastupe.

Novembra 2020. godine, po prvi put, grafiti sa pretnjama smrću oskrnavili su ulaz u zgradu u kojoj moja porodica i ja živimo. Počinioci nikada nisu pronađeni.

Ponovo, u martu ove godine, iscrtani su grafiti kojima mi se eksplicitno preti smrću. Počinioci još uvek nisu pronađeni. Od sredine marta 2024. godine, postao sam meta intenzivne kampanje kleveta, uključujući otvorene pretnje smrću. Ova kampanja protiv mene i moje porodice, prvo pokrenuta od strane proruske grupe na mreži Telegram, uključuje i visoke zvaničnike režima, kao i samog predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Takođe pokušavaju da me oteraju sa univerziteta na kojem radim.

Tokom ovog perioda, primio sam hiljade šovinističkih uvreda i stotine pretnji smrću – ne samo meni, već i prema mojoj porodici, uključujući pretnje silovanjem ženskih članova porodice. Tokom 15 dana bio sam „glavna priča“ na režimskim medijima i de facto su proglasili “lov na čoveka”. To je dovelo do toga da su me po prvi put u mojih 35 godina života u Novom Sadu “obični” ljudi vređali na ulici i fizički mi pretili.

Tokom ovog perioda, ni ja ni moje kolege iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, pre svega naša predsednica Ana Lalić, nismo dobili nikakvu zaštitu od strane srpske policije.

Međutim, ono što se desilo u proteklih mesec dana ponovo je vratilo nadu da je promena u Srbiji moguća, i da zemlja neće skliznuti u totalitarizam pod autoritarnim režimom u kojem jedan čovek – predsednik Aleksandar Vučić – donosi sve odluke. Umesto toga, građani su odlučni da se bore za demokratiju.

Nažalost, katalizator masovnih građanskih protesta protiv režima – koji ne prestaju – bio je tragičan. U petak, 1. novembra, u Novom Sadu, gradu u kojem živim, 15 ljudi je poginulo, a dvoje je teško povređeno kada je nekoliko desetina tona betona sa nedavno renoviranog objekta na železničkoj stanici u Novom Sadu srušilo na njih. Ovo je bio još jedan infrastrukturni projekat izveden u saradnji sa kompanijama iz Kine. Ugovor, kao i svi takvi ugovori, proglašen je državnom tajnom, i javnost nikada nije imala priliku da ga vidi.

Od tada, građani zahtevaju pravdu i ne odustaju, a Novi Sad je postao epicentar ovih protesta. Umesto da uhapse odgovorne za ovaj državni zločin – proizvod široke korupcije u vladi – režim je odgovorio represijom i nasiljem prema demonstrantima. Međutim, za razliku od prethodnih protesta, građani su odgovorili na represiju režima sa još većom odlučnošću da istraju u svojim zahtevima za pravdu.

Simbol protesta je crvena krvava ruka, a dominantni slogani su: „Vaše ruke su krvave“ i „Korupcija ubija“. Ono što je posebno upečatljivo i ohrabrujuće je činjenica da su u najvećim demonstracijama u istoriji Novog Sada, sa 25.000 učesnika, ogromnu većinu činili mladi ljudi.

Smena kriminalizovanog režima osnovni je preduslov ne samo za zaustavljanje raspada srpskog društva, već i za postizanje mira i stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana, čiji je glavni destabilizator režim Aleksandra Vučića. On je osoba koja je, čak i tokom ratnih godina 1990-ih, bila aktivni partner Miloševićevog režima, obavljajući funkciju ministra informisanja – ili bolje rečeno, ministra ratne propagande – u vreme kada je režim sprovodio masovnu kampanju etničkog čišćenja i zločina protiv Albanaca na Kosovu.

Kada sam bio mlad, simbol otpora u Srbiji bila je stisnuta šaka, i sa tim simbolom smo uspeli da srušimo kriminalni režim Slobodana Miloševića. Verujem da će aktuelni simbol otpora protiv režima ukorenjenog u korupciji i nasilju – otvorena crvena šaka – imati isti ishod: uklanjanje autokratskog, šovinističkog i endemski korumpiranog režima sa vlasti.

Zato ovu nagradu posvećujem svim ljudima u Novom Sadu, u Vojvodini, u Srbiji i svim borcima za ljudska prava širom sveta, koji svojom hrabrošću, neustrašivo pokazuju da neće odustati – do pobede!

Još jednom, hvala na ovom vrednom priznanju, koje je obasjalo živote moje porodice i mene!

govor prilikom uručenja Nagrade za ljudska prava Grada Vajmara

(Autonomija)