Ko bi rekao da će pitanje iz naslova ovog teksta biti aktuelno 2013. godine, 13 godina nakon pada Miloševićevog zločinačkog režima? I ko bi rekao da ćemo biti živi svedoci paradoksa koji kaže da je u vreme Slobodana Miloševića bilo više medijskih ostrva slobode, nego što ih ima danas? A situacija jeste baš takva, naravno ne zato što je Milošević bio liberalan, već zato što su novinari imali više hrabrosti (da ne kažemo – muda!).

Feral Tribune, čuveni splitski tjednik, verovatno najbolji politički magazin svih vremena na prostoru bivše Jugoslavije, nije uspeo ugušiti rahmetli Franjo Tuđman, iako ga je Feral terao da čupa kose, kad god bi izašao iz štampe. Ne, Feral je ugušen u doba „zrele demokracije“ u Hrvatskoj, 2008. godine. Feralovcima, dakle, glave nije došlo doba tuđmanizma, već doba „epehazije“ (Europapressholding – EPH, najveći izdavač u Hrvatskoj). Recept je bio jednostavan. S obzirom da je Hrvatska u ta doba uveliko bila na svom „europskom putu“, zapadni donatori, zahvaljujući kojima je Feral preživljavao, procenili su Hrvatsku kao zemlju koja se nalazi na nepovratnom putu uspostavljanja zrelog demokratskog uređenja, te su se polako počeli povlačiti, uz parolu „neka cvjeta tisuću demokratskih cvjetova!“ Istovremeno, EPH je ucenjivao Feral tako što je tražio da ne pišu o „određenim temama“ u zamenu za plaćene oglase. EPH je imao i ima (uz državu) monopol na hrvatskom medijskom tržištu. Feral nije pristao na ucenu, EPH nije dao oglase, donatori su se povukli, državu je bolio ćošak, odnosno ćutke je navijala da se Feral ugasi, i – svi srećni! Sem čitalaca Ferala i njegovih vanserijskih novinara, od kojih se većina danas potuca od nemila do nedraga, iako bi se njima veoma ponosili u nekim srećnijim zemljama… Nakon toga, moglo je nesmetano da nastupi doba „idiotizacije“ medija a kroz to i idiotizacije podcenjene publike, kojoj se sadržaji serviraju uz unapred izračunato gledište da su gledaoci/čitaoci/slušaoci zapravo najobičniji kreteni koji ništa drugo ne mogu apsorbovati, sem rijaliti šou programa i crnih hronika. Ko je izračunao da baš takve „sadržaje“ publika traži – nikome nije poznato. Kakogod, nastupilo je doba lažnog medijskog pluralizma: niko ne može reći da medija nema, ima ih i te kako, ali se u tom „pluralizmu“ skoro pa nikako ne naslućuje pluralizam mišljenja.

Brzo, kratko i nadasve odvratno

Zvuči poznato, zar ne? Hrvatska, kao najnovija zemlja-članica EU, dobar je primer šta nas čeka na putu pregovaranja sa Briselom, čisto da nemamo iluzije, jer priča o monopolizaciji medijskog tržišta – mada to nije utešno – nije karakteristična samo za Balkan. Eno, i u nekadašnjoj prestonici medijskog liberalizma, u SAD, pet ili šest velikih kompanija danas drži celokupno mejnstrim medijsko tržište. I spinuju koliko voliš: od Sadamovog nuklearno-hemijskog (nepostojećeg) naoružanja, do „programiranog“ ratnog izveštavanja, po konceptu „Rat uživo“ i „infotainment“, po Mekdonalds recepturi „brzo, kratko i nadasve površno“.

Tako nekako stoje stvari i u Srbiji, koja je po tome definitivno deo savremenog sveta, sa svojim „specifičnostima“. Jer, mi smo idiotizaciji medija i publike pridodali i naš specijalni, tajni recept, tzv. tabloide. U stvari, reč je, što onomad reče Teofil Pančić, ne o tabloidima, već o toaletoidima. Oni uopšte ne funkcionišu ni po kakvim tržišnim i profesionalnim principima. U njih se sipaju državni i kriminalni novci, za potrebe različitih frakcija tajnih državnih službi, sve sa jasnim ciljevima: preuzimanje vlasti, održavanje na vlasti, uništavanje „unutrašnjih neprijatelja“, a ako treba ubiti i premijera – ni to nije problem! Njihov je zadatak, kao onomad (a i danas) Pinkov, da spinuju i lobotomiraju ovdašnje „javno mnenje“, da mu daju „hleba i igara“, kao u gladijatorskoj areni, sve sa ciljem da se zaborav uspostavi kao vrhunsko načelo ovdašnje politike. I da budemo zagledani u svetlu budućnost, jer jedino tako, ispranih mozgova, zaista možemo poverovati da su Toma, Vučić i Dačić naši spasioci a ne najobičniji „zaštićeni svedoci“. Svako ko se ne uklapa u taj model bivstvovanja, pisanja i izveštavanja, biva momentalno označen kao nova vrsta izdajnika. Svako ko se usudi da se kritički osvrće na izjave naših današnjih „velikana“, a ne da ih samo poput megafona prenosi, biva ekskomuniciran. Svako kome se gadi kada Vučić citira Vebera a naročito Konstantinovića, biva momentalno označen kao simpatizer nesrećnog Borisa Tadića i trule mu Demokratske stranke. Baš kao sto su za vakta Tadića i DS-a isti ti „izdajnici“ bili izdajnici jer su se usudili primetiti da Deklaracija o pomirenju između SPS-a i DS-a nije baš najbolji recept za srećnu budućnost. Baš kao što najbolji recept za srećnu budućih generacija nije ni to što je SNS ušla u srbijanski parlament bez izbora, uz izdašnu podršku korumpiranog DS-a, koji nam je tako oduzeo nadu da postoji „bolje sutra“.

Medijsku alternativu u Srbiji, dakle, danas nije lako naći. Ona u mejnstrim, tradicionalnim medijima apsolutno ne postoji. U Miloševićevo vreme Srbijom je harala cenzura. Danas cenzura nije potrebna, dovoljna je autocenzura, kojoj se tepa da je „sofisticirana cenzura“, gde u poniženoj novinarskoj profesiji dominira izgovor da „moraš vezati konja tamo gde ti gazda kaže“, mada se često ne zna ko je gazda. Uglavnom je to država, u saradnji sa „kontroverznim biznismenima“, koji su lovu stekli na ratu ili na anti-ratu, tokom devedesetih godina. Nekadašnji korifeji slobode medija iz Miloševićeve ere, u međuvremenu su dakle mahom postali antiratni profiteri, u boljem slučaju alkoholičari koji se, od prljave savesti, ne mogu i ne smeju otrezniti. Hrvati su barem imali sreće, Feral je časno propao, a Dežul, Viktor i Lucić se nisu kurvali sa avetima iz prošlosti, da bi – tobož – obezbedili opstanak lista. Bolje je i časno propasti, nego na ovakav način trajati, kao što traju pojedini nekadašnji „svetionici slobode medija“ u Srbiji.

Sofisticirana diktatura

Medijsku alternativu u Srbiji teško ćete pronaći i uz pomoć svemoćnog Gugla. Iako je reč o medijima koji su uglavnom na internetu, i o pojedincima sa društvenih mreža. Reč je dakle o onim „budalama“ kojima je i dalje do principa i koji uporno gunđaju o uzroku i o posledici. O onim „nesrećnicima“ kojima nije jasno kako se može uređivački suočavati s prošlošću i istovremeno slaviti Vučića.

Ali, alternativni mediji – srećom – postoje! Svakako nemaju masovnu publiku, niti imaju masovan uticaj. Oni se danas, više nego ikada, nalaze između čekića i nakovnja. Jer, za razliku od devedesetih godina prošlog veka, kada su uređivačku i antimiloševićevsku orijentaciju medija obezbeđivale – budimo otvoreni – zapadne donacije, danas takve pomoći nezavisnim medijima i istraživačkom novinarstvu ima sve manje. Jer je i Srbija, kao i Hrvatska onomad, proglašena zemljom koja je kupila kartu u jednom pravcu za demokratiju. Takvoj proceni zapadnih vlada nema se šta prigovoriti. Oni imaju sopstveni interes, koji je legitiman i koji kaže da je vrhunski cilj da se Balkan pacifikuje i da više ne proizvodi sukobe, mrtve, silovane i izbegle. I u tom cilju će podržati bilo koga ko je spreman da im bude saveznik. Zato su i Dačić i Vučić dobili titule „najevropljana“, kao što je onomad Koštunica dobio titulu „svetskog državnika godine“.

Nije, dakle, problem u njima sa Zapada ili u onima sa Istoka. Problem je u nama, jer smo očigledno u nečemu vrlo pogrešili kada nismo bili u stanju iznedriti drugačiju političku elitu od ove koju sada imamo. No, pustimo političku elitu i pogledajmo ovu novinarsku i uredničku. Reč je o profesiji koju je duboko pogodio izostanak primene Zakona o lustraciji, koji je u međuvremenu zabajatio, s veoma malom šansom da ikada vaskrsne. Tragovi izostanka lustracije vidljivi su na svakom koraku, do te mere da je za glavnog urednika Večernjih novosti izabran niko drugi do – Ratko Dmitrović, jedna od viđenijih perjanica Miloševićeve ratne propagande. To tek da nam se na brutalan način pokaže na šta misle novopečeni „evropejci“ kada govore o EU kao strateškom cilju Srbije i citiraju Konstantinovićevu „Filosofiju palanke“. U medijima, kao i u drugim oblastima, na snazi je politika prema kojoj ćemo jedno lice imati za EU a istovremeno drugo za „unutrašnju upotrebu“, gde se polako ali sigurno kristališe neka vrsta „sofisticirane diktature“, nalik na recimo onu mađarsku Orbanovu ali za mnogo nijansi odvratniju, jer Srbija nije obična tranziciona zemlja, već postratna i postgenocidna.

Izostanak moralne a bogami i krivične odgovornosti novinara i urednika ratnih huškača nesumnjivo je osnovni uzrok postojanja već pomenutih toaletoida, s obzirom da se govor mržnje nakon 5. oktobra 2000. godine iz državnih preselio u „privatne“ medije, gde je mutirao do neslućenih razmera. Poruka da je dozvoljeno krasti, ubijati i huškati a da se za to ne snose krivične i moralne sankcije, najgora je moguća poruka građanima Srbije, naročito onim mlađim, koji devedesetih godina zaista nisu ni luk jeli ni luk mirisali. To je laž u kojoj je nepodnošljivo živeti. Svako onaj ko se suprotstavlja takvoj gnusnoj laži u Srbiji danas je „alternativni medij“.

Dinko Gruhonjić

Tekst je nastao u sklopu projekta „Ka razvijenoj demokratiji“, koji organizuje KPZ Beton uz podršku Fonda za otvoreno društvo u Beogradu.
Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Fonda za otvoreno društvo.