Nedavno je istoričarka Dubravka Stojanović, na tribini u Novom Sadu, izjavila da se režim u Srbiji nada nastavku ratova iz devedesetih godina 20. veka, a da je “srpski svet” drugo ime za tu nadu. To je rekla u okviru programa “Tvrđava mira”, koji je deo manifestacija vezanih za projekat Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2022. godine. Što je samo po sebi vest. Jer su se organizatori dosadašnjih baš brojnih manifestacija u okviru tog EPK projekta svojski trudili da “ne talasaju”. To jest, da pod svaku cenu izbegavaju kritiku režima Aleksandra Vučića.

Tih dana, međutim, u okviru “Tvrđave mira” organizovan je i program “Festival pomirenja”, kao i deo beogradskog “Krokodil” festivala. Na potonjem su se na jednoj tribini, u istom trenutku, pred publikom pojavili Boris Dežulović, Dragan Bursać, Aida Ćorović, a sve to je moderirala Marina Fratucan. Dakle, sve goli “izdajnici” svojih nacija. Na nekoliko tribina u okviru “Festivala pomirenja” bilo je, takođe, dinamično sa gostima, slobodnim intelektualcima nesklonim “autocenzuri”. Ipak, vrhunac “izdajništva” desio se na pomenutoj tribini na kojoj je Dubravka Stojanović izgovorila očiglednu istinu, koja je – kao i svaka istina u Srbiji – dočekana na nož. Oglasili su se “drugopozivci” iz režimskih redova.

Neumorna afirmacija zločinca Ratka Mladića

Direktor i glavni i odgovorni urednik Kulturnog centra Novi Sad Bojan Panaotović povodom izjave Dubravke Stojanović imao je da kaže sledeće: “Program upriličen u okviru projekta ‘Tvrđava mira’ protekao je u formi iznošenja političkih stavova pojedinih intelektualaca iz Srbije i regiona.” Panaotović je diplomirani sociolog, kojem smeta činjenica da su intelektualci iznosili političke stavove. I nije tu kraj, nastavlja Panaotović da dokazuje koliko mu je srcu bliska sloboda govora: “Sijaset medija u Srbiji prenelo je tvrdnju istoričarke Dubravke Stojanović…”

Diplomirani sociolog se, eto, čudi što u Srbiji još uvek ima medija koji objavljuju vesti koje mu se ne sviđaju. Ima on još argumenata u prilog nevinosti režima: “Režim u Srbiji ne afirmiše i ne podržava Ratka Mladića, već se tu i tamo u medijima može pročitati da valja insistirati na pravičnom suđenju i ljudskom tretmanu u zatvoru za njega, a reč je o pravu koje imaju i najgori kriminalci i zločinci.”

I stvarno, kakvom je pokvarenom umu mogla pasti na pamet takva sumanuta ideja da u zemlji u kojoj u Beogradu i u Novom Sadu na svakoj trećoj fasadi piše “Ratko Mladić – srpski heroj”, na čelu sa onim “čuvenim” muralom u Njegoševoj ulici u Beogradu – vlast afirmiše Ratka Mladića. Ma ‘ajte, molim vas, to se vama “tu i tamo” samo pričinjava. Kao što vam se pričinjavaju i osuđeni ratni zločinci u skupštinskim klupama, glavnim odborima režimskih stranaka, na vojnim akademijama… Kao što vam se pričinjavaju miloradi vučelići i ostali ratni huškači na ključnim mestima u srbijanskim medijima. Ili baje male knindže na žurkama učenika četvrtog razreda osnovne škole u Novom Sadu.

Od Džonija Štulića do rigidnih stavova

I zato Panaotović “sociološki precizno” zaključuje da su stavovi poput izjave Dubravke Stojanović “ekstremni politički stavovi”. U pravu je, istina i činjenice jesu ekstremni politički stav u Srbiji. Iz jednostavnog razloga što je politička laž način komuniciranja u ovoj zemlji. I to veoma masovni način komuniciranja: od režima, preko ubedljive većine opozicionih partija, do velikog procenta takozvanih običnih građana. Panaotović je za to veoma očigledan primer: vodi Kulturni centar Novog Sada, odnosno nekadašnju Tribinu mladih. A tribina mladih je nekada bila kultno mesto novosadske, vojvođanske, ali i jugoslovenske avangarde.

Panaotović je i autor Knjige o Džoniju. Da, o Džoniju Štuliću. Jadni neshvaćeni Džoni. Setimo se, njega je svojevremeno citirao i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije (“Kada Zagreb izranja iz sna…), koji se delu salonskih “građanista” u glavnom gradu Hrvatske uspeo predstaviti kao “liberalni vladika”. A oni poverovali… Sve u svemu, lepo je bilo slušati na jednom mestu na tribini Dubravku Stojanović, Dragana Markovinu, Adnana Prekića, Ružu Fotiadis, a sve uz dirigentsku palicu “veleizdajnika” Milivoja Bešlina.

No, to se nije dopalo ni izvesnom Aleksandru Đurđevu, iz izvesne Srpske lige. On je za univerzitetsku profesoricu Dubravku Stojanović rekao da dolazi iz redova “antisrba” te da pati od “srbofobije”. Đurđev je istakao da je uveren u to da “takozvanoj drugosrbijanskoj eliti zapravo smeta to što je Novi Sad ponovo postao Srpska Atina i što je Vojvodina vratila svoj nekadašnji srpski sjaj, uvažavajući sve njene građane podjednako”. Dakle, Vojvodina je vratila svoj “srpski sjaj”, a uvažava sve građane podjednako? Zanimljiva logička smicalica.

Šta je 350 godina da ne bi slavili ruskog cara?

Đurđev je jedan od bivših frontmena nekadašnje stranke po imenu Treća Srbija, ultradesničarske partije poznate po bezmernoj putinofiliji, ali i po aferama u vezi sa zloupotrebom novca iz novosadskih javnih gradskih preduzeća. Poznat je i kao inicijator prošlogodišnje peticije za zaštitu lika i dela Aleksandra Vučića od “medijskog rata”, koji se, tvrdio je Đurđev, vodio protiv predsednika Srbije. Đurđev je u svojoj biografiji istakao i da je priređivač knjige Odakle počinje otadžbina, za koju je napisao da je “zbirka putinizama”.

Kad smo već kod Vladimira Putina, susedni Sremski Karlovci, sedište srpske kulture i duhovnosti u 19. veku, dobili su bronzanu bistu ruskog cara Petra Velikog. Zašto baš sada? Navodno da bi se obeležila 350. godišnjica njegovog rođenja. Ili možda zbog toga što je Putin wannabe Petar Veliki? Da je tome tako svedoči i fotografija koja je napravljena neposredno nakon otkrivanja biste: ljudi u majicama sa zloglasnim slovom “Z”, simbolom Putinove agresije na Ukrajinu, i u društvu s njima pokoji motoraš iz Putinu omiljenih “Noćnih vukova”.

Inicijativu za podizanje spomen biste Petru Velikom podnele su osobe bliske beogradskoj ekspozituri Ruskog instituta za strateška istraživanja, jednog od glavnih oruđa ruske propagandne “meke moći”. Ideolog tog instituta, Putinov obavešajac Leonid Rešetnjikov, kao specijalni gost na beogradskoj konferenciji koja je bila posvećena “odbrani od meke moći Zapada”, pre nekoliko godina rekao je i sledeće “meke” stvari: “Pravoslavlje je posebna civilizacija najviših vrednosti i alternativa američko-zapadnjačkom konceptu potrošačkog evropejstva, koje devalvira ljude na materijalna, a ne duhom bogata bića.” A o granicama na Balkanu ovako je “mekano” govorio: “Iako bismo svi želeli stabilnost, one su privremene, jer su veštački nametnute spolja, na štetu srpskog naroda. On je podeljen, slično kao i ruski.”

Sve u svemu, inicijativa iz Beograda je brže-bolje usvojena. Sva potrebna odobrenja i dozvole od države su u najkraćem roku dobijeni, a odbornici lokalne Skupštine opštine u Sremskim Karlovcima još su brže dali pristanak za podizanje biste. Korist je dvostruka: natopimo ljude još malo otrovnom putinofilijom, a usput maznimo još koji dinar na podizanju spomenika. Razlozi za podizanje tolikih spomenika u Srbiji u poslednje vreme nisu samo “identitetske” prirode u slavu održavanja zloslutnog etnonacionalizma, već i tenderske. Baš kao što je Nikola Gruevski unakazio Skoplje pod izgovorom “buđenja nacije”, a u konačnici za punjenje džepova uz pomoć nameštenih tendera.

‘Velika Srbija’ ne umire ni nakon dva vijeka

Ne kaže džaba ona stara narodna: “Kada se neko busa u junačke nacionalne grudi, za svaki slučaj proverite gde vam je novčanik.” Što u ratu eskalira tako što vam komšija koji je bio najglasniji nacionalista – nakon što vas s merakom istera iz kuće – ukrade frižider, televizor i ono malo nakita, koji stavi ispod novokomponovane ikone. “Elite danas koriste istoriju kako bi kreirali budućnost, kao što su osamdesedetih godina 20. veka koristile istoriju da bi kreirale rat”, kazala je Dubravka Stojanović na istoj onoj “ekstremističkoj” tribini i dodala: “Zato se Ratko Mladić proglašava herojem, jer se želi nastavak ratova.”

Da dodamo: zato Petra Velikog na silu pretvaraju u nekakvog prijatelja Sremskih Karlovaca, da bi se ispred njega “pravi Srbi” mogli fotkati sa slovom “Z” na majicama. I da bi se Putinu poslali novi dimni signali da “srpski svet” spremno čeka na komandu za “odbranu” pravoslavlja. I zato je bista Petru Z. Velikom postavljena baš ispred Bogoslovije Crkve Srbije, religijske zajednice koja je jedno od glavnih propagandnih oruđa u raspirivanju otrovne i opasne ideologije “srpskog sveta”, ovdašnje verzije “ruskog sveta” i novog imena za ono što smo nažalost imali prilike da upoznamo devedesetih godina 20. veka – “velike Srbije”. Ideje koja nikako da umre evo bezmalo dva veka.

(Al Jazeera)