Uspeo sam! Blef je upalio! Nakon višednevnog obilaženja SUP-a kod Mosta slobode u Novom Sadu upecao sam broj i podigao nove pasoše za familiju!

Dođem tamo, priđem, reda radi, dežurnom policajcu očekujući, kao i prethodnih dana, isti odgovor: Nema više brojeva za danas! Ali se zaprepastim kad mi on ljubazno odgovori: Naravno da ima! I dobijem broj 867. Pogledam na displej iznad šaltera: na redu je broj 831. Dakle: bingo!

No, ne lezi vraže! Nakon što je red počeo da se kao podmazan odmotava, odjednom zastoj. Rade sve četiri šaltera, ali ni makac dalje od broja 845. I onda salom poče da se pronosi šapat, pun strahopoštovanja: Pao sistem! I svakog novog posetioca koji uđe u šalter-salu ovi veterani čekanja obaveštavaju: Pao sistem! Ne budem ja lenj pa upitam onog policajca da li se zna kada će sistem ustati. Veli on: To se nikad ne zna…, sve čudeći se takvom jednom pitanju.

Jer ko sam ja da se mešam u pitanje pada sistema! Sistem ne bi bio sistem da nema vlastiti sistem kad će pasti a kad će se podići. On ima svoju unutrašnju strukturu koja se odupire bilo kakvoj nama ljudima znanoj logici. Sistem je izvan i iznad nas, i treba da smo srećni što, kad već postoji, nije previše hirovit. Jer da jeste, onda bi ko onaj Šahbaz iz Top liste nadrealista mogao da nas sve “vžiiiiik”. Sistem je nalik vražjim kompjuterima jer počiva na toj tehnologiji. A poznato je od ranije svakom našem dobronamjernom građaninu koliko su tek kompjuteri blentavi. Pa, ko se od nas nije bar stotinu puta u životu zapitao, radeći na kompjuteru: Vidi šta mi je sad uradio!

Sistem je, dakle, matriks i s njim se nije zajebavati!

Tako je nekako, imao sam utisak, zvučala ta tišina u novoj sali zgrade SUP-a, protkana šapatima: Pao sistem. Roditelji s malom decom, starci, mladići i devojke zurili su ispred sebe, držeći brojeve u oznojenim dlanovima, i u sebi, da ih niko ne čuje, molili se sistemu.

Red se ipak nekako odmotavao i ja sam nakon čekanja od dva i po sata i nakon još nekoliko padova sistema došao na red na šalteru na kojem je službenik jednim prstom jedne ruke kucao potrebne podatke po tastaturi. Ne zato što je informatički nepismen, kako bi zlobnici pomislili, već zato što je oprezan da oprezniji ne može biti. Jer rad sa sistemom zahteva poseban, gotovo hirurški oprez. I uprkos tome, đavolji sistem opet padne! Šta bi tek bilo da se službenicima razlete prsti po tastaturi, skeneru i ostaloj komplikovanoj mašineriji! Da, sistem bi se onda definitivno pretvorio u troglavog Šahbaza.

Stezao sam pasoše u rukama i sa blaženim, ali naravno pažljivo skrivenim osmehom prolazio salom kao paun, praćen pogledima punim poštovanja. Jer, svi su u sali morali znati kroz kakve sam sate i sate, dane i dane pročišćenja morao da prođem da bih stigao do pasoša.

A nikome ne bih priznao da sam izvode kod matičara naručio preko interneta i da nisam čekao ni minut. Mislim, pokušao sam da priznam kada sam se probijao kroz onih 500 ljudi koji su stajali u redu ispred matičara. I kada sam izgovarao magičnu rečenicu-formulu za bezbedno propuštanje kroz red: Ja sam preko interneta! Gledali su me s dužnim poštovanjem, a ja sam ih upitao zašto ne odu kući i preko “virtuelnog matičara”, sa svog računara pošalju zahtev za državljanstvo, rodni list itd. Ali, stara narodna poslovica kaže: Što je virtuelno – to je i kuso! I nijedan ozbiljan majčin sin neće se prepustiti virtuelnom naručivanju, jer će onda opet da upadne u ralje ćudljivog sistema.

Naravno, nikome neću priznati da sam pasoše predao “preko veze”. Premda bih i mogao, jer bi mi ugled u društvu i u komšiluku odmah porastao. U bezveznom društvu ceni se svaka veza.

I kako da priznam da već godinama ne idem na poštu da plaćam komunalije, telefon i struju, već to radim uz strašni rizik: sedim kod kuće i sa svog računara popunjavam naloge, plaćam račune. Svestan rizika da će mi jednoga dana verovatno doći opomena da godinama nisam plaćao račune i da ću zbog toga biti osuđen na dugogodišnju zatvorsku kaznu, jer podrivam sistem.

A sistem je pažljivo stvaran, vekovima. Pa zar ima bolje zabave od stajanja po redovima i druženja za ljude koji se na taj način takoreći intenzivno socijalizuju? Pa zar nije Zapad baš zato tako truo što su se ljudi otuđili i ne stoje u redovima? Pa zar ne kaže ona luda američka-bosanska gastarbajterska pesma čitavu poentu tog siromašnog zapadnjačkog stila života: Kuća-poso, poso-kuća! Mi nemamo poso, ali imamo zato naše drage redove i naš sistem. I naš crveni pasoš, na čijim koricama lepo piše “пасош“.

Ako ne znamo da radimo – znamo da čekamo!