Beogradski nedeljnik NIN u novom broju izašao je sa naslovnom stranicom na kojoj je fotografija ulaza u koncentracioni logor Aušvic sa natpisom “ARBEIT MACHT FREI” (Rad oslobađa), ispod čega dominira naslov “Radni logor Srbija”. Inspiracija je bila jasna, reč je o štrajkovima u firmama Fijat, Gorenje, Goša, itd. koji su ovih dana bili, ili su još uvek u toku, u Srbiji. Radnici štrajkuju jer je mudro srbijansko rukovodstvo zemlju “izreklamiralo” kao zemlju jeftine radne snage, kao “evropski Bangladeš”, da oprosti Bangladeš. Inspiracija uredništva NIN-a je, dakle, bila jasna mada ne baš i s(p)retna, ali su potom usledile brojne interpretacije, mahom nedotupave i neukusne, u čemu su prednjačili čelnici i četnici Vučićeve Srpske takozvane napredne stranke.

Genocidna politika

Stara radikalka Maja Gojković, danas predsednica Skupštine Srbije, veli da je takva naslovnica “uvreda za Srbiju i za sve žrtve nacizma”. “Bezobzirno, necivilizovano i bolesno poređenje Srbije sa nacističkim logorima, u kojima su na najbrutalniji način mučeni i ubijani milioni ljudi, nema nikakve veze sa slobodom medija, niti se ovakav postupak može time pravdati”, izvolela je izjaviti Maja Gojković. Za one mlađe, a naročito za one sa kraćim pamćenjem: reč je o istoj osobi koja je devedesetih godina 20. veka veoma dobrovoljno saučestvovala u sprovođenju politike krvi i tla balkanskog kasapina Slobodana Miloševića.

I šta je takva politika proizvela? Upravo koncetracione logore na tlu Evrope, po prvi put nakon Drugog svetskog rata. Proizvela je i politiku tzv. etničkog čišćenja, što je eufemizam koji se odomaćio kako se ni u “regionu” niti u onom delu međunarodne zajednice koji ima nečistu savest, zbog dugogodišnjeg žmurenja na Miloševićeve pokolje, ne bi morala izgovarati reč “genocid”. Maja je dakle Gojković bila direktna saučesnica u sprovođenju genocidne politike, koja je dovela do 130.000 mrtvih, miliona raseljenih i miliona zauvek unesrećenih postjugoslovena. I ne samo da se ta Maja Gojković protiv nje nije bunila, već je u njoj duboko uživala, kako samo zločinci to umeju. Bila je verna pratilja vojvode Šešelja, koji je danas radikalski poslanik u Skupštini Srbije kojom predsedava ista ta “napredna” Maja Gojković.

Naslovnu stranu novog NIN-a osudio je i šef poslaničke grupe Vučićevog SNS-a, prostačina koja se kliče Aleksandar Martinović. “Rođenu državu u kojoj živiš, deca ti žive, primaš platu, porediš sa Aušvicem… To je vrhunac licemerja u kojoj se davi takozvana demokratska emancipovana Srbija“, moralizirala je moralna nakaza od Martinovića. Pogađate, reč je, takođe, o bivšem radikalu, vatrenom pristalici ideje “velike Srbije”, podržavaocu koljačkih pohoda iz devedesetih godina, još jednom četničkom pažu ćosavog vojvode Šešelja.

U brojnim komentarima na društvenim mrežama, Srbija se raspolutila na one koji su “za” i “protiv” NIN-a. Sam se NIN nakon brojnih reakcija izvinio čitaocima: “Naslovna strana novog broja NIN-a izazvala je brojne reakcije. Apsolutno nam nije bila namera da uvredimo žrve holokausta, već isključivo da kritikujemo Vladu Srbije za nepoštovanje važećih zakona o radu i štrajku, koje je sama predložila. Svejedno, očito je da postoje čitaoci koje je povredila provokativna ilustracija na naslovnoj strani i njima se izvinjavamo”, naveli su glavni urednik NIN-a Milan Ćulibrk i kolegijum redakcije.

Radni logori za sopstveno stanovništvo

Što se mene tiče, nemam nikakvog razloga da sumnjam u namere redakcije, tim pre što i kolegu Ćulibrka i druge i lično poznajem. Što se “naprednjaka” tiče, njima niko nema razloga da se izvinjava nikada i ni za šta. Što se žrtava holokausta i njihovih potomaka tiče, sasvim je jasno da su se mogli osećati povređenima, te je izvinjenje NIN-a na mestu. Ali, u svim tim silnim komentarima, reakcijama, optužbama i odbranama nekako promiče ono što jeste suština: kako i zašto je Srbija postala “evropski Bangladeš”, zemlja jeftine radne snage, u kojoj radnici neretko nose pelene jer im spekulativni strani investitori ne dozvoljavaju ni u toalet da odu tokom radnog vremena?

Kako je, dakle Srbija, od proizvođača koncentracionih logora iz devedesetih godina prošlog veka došla do toga da postane “radni logor” za sopstveno stanovništvo iz koga glavom bez obzira beži svako ko ima barem neki zanat u rukama pa da se domogne “mrskog” Zapada? Kako se logor iz devedesetih vratio kući dvehiljaditih? Ogromna većina komentatora, smatrača i dežurnih tviterskih moralizatora ne povlači ovu paralelu, iako je toliko očigledna. Možda je ne vide, što je užasno. Ili je namerno prećutkuju, što je odvratno ali možda manje užasno.

Kako, uostalom, ovi koji sada vladaju i mogu vladati bez da osmisle neke logore? Ili još bolje: kako je moguće da oni i dalje vladaju? To su suštinska pitanja na koje srbijansko društvo, ogrezlo u direktnom, moralnom ili metafizičkom saučesništvu u zločinima devedestih – mora odgovoriti. U stvari, i ne mora, kao što očigledno i ne želi. Ali, onda je cena jasna i zove se dugo, sporo truljenje od kojeg se smrad širi celim regionom i celom Evropom.

Licemerni vapaji

Licemerni su zato vapaji nad radnicima i radnicama koji za bedne novce rade u pelenama kod bezdušnih poslodavaca. Užasno je licemerno analizirati Srbiju kao običnu tranzicionu zemlju. Svi oni koji prećutkuju da je Srbija postgenocidna država, koja je oglašena krivom kao prva država na svetu koja nije sprečila genocid (u Bosni i Hercegovini), rade u korist ovih koji su sada na vlasti. A na vlasti su redom: Aleksandar Vučić, osoba koja je pretila ubijanjem 100 Muslimana za jednog Srbina. Ta pretnja se, podsetimo, i te kako obistinila. Ivica Dačić, osoba koja je bila portparol režima Slobodana Miloševića, prvog genocidnog nacionalsocijalističkog režima na prostoru Evrope nakon Drugog svetskog rata. Dragan Marković Palma, najbliži saradnik pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, kriminalca i masovnog ubice.

Do juče je predsednik Srbije bio Tomislav Nikolić, četnički vojvoda koji se okitio tom “titulom” na Romaniji, u vreme genocida nad Bošnjacima koji se metodom blickriga odvijao u Podrinju, Bosanskoj krajini i širom BiH. I još mnogo, mnogo njih takvih vlada Srbijom. To su i svi oni ratni profiteri, koji su prvi milion stekli jer su lešinarili oko odrubljenih glava i preklanih vratova, nad primarnim, sekundarnim i tercijarnim masovnim grobnicama. Kapital im je nedirnut. Svi oni UDBA-ši, KOS-ovci i ostali vojni i policijski visoki oficiri, koji su masovno na slobodi, bez trunke mogućnosti da im se ikada sazna za ime a kamoli za odgovornost. Na kraju krajeva, i svi oni takozvani ultralevičari, koji danas takođe trube o “trulom kapitalizmu”, kao da je u tome uopšte poenta i kao da ovo ovde ima uopšte ikakve veze sa nekakvim “kapitalizmom”. I oni veoma glasno ćute o genocidu iz devedesetih.

Eto još jedne analogije: Srbija je logor za ratne zločince, koji se po njemu nesmetano kreću, jer ogromna većina ne samo građana, već i onih koji se ko fol iz opozicionih redova bave politikom, to prihvata i odobrava, pošto su “naši”. Srbija je zemlja sa najvećim brojem nekažnjenih ratnih zločinaca po kvadratnom kilometru.

I to je ono što je NIN, po svoj prilici nesvesno, poručio ovdašnjoj javnosti i “eliti”. Na ovom mestu valja se prisetiti šta je napisao Primo Levi: “Uvek će biti pokvarenih svinja. Čudovišta su oni koji stoje i gledaju“.

(Avangarda)