Doživeo sam, eto, i to: vlastitim automobilom provezao sam se priličnom brzinom iz Slovenije u Italiju – bez zaustavljanja! Da se nalazim u Italiji, saznao sam jer sam video tablu sa natpisom te države. Tablu koja sad još jedina svedoči o tome da je reč o dve države. Tablu koja se nalazi na istom onom mestu gde je nekada bila carina i gde su dejstvovali svi oni mrgodni policajci kojih se i dan-danas plašim. Ne, ne plašim se tih slovenačkih i italijanskih, već ovih “naših”.
Nekako sam taj strah preneo i na sina. Iako nikada nije doživeo nikakvu neprijatnost na granici, valjda je slušao sve te priče nas odraslih. Naše priče iz rata u Bosni, kada su ljude “skidali” sa autobusa jer su im bili “sumnjivi” zbog imena ili ko zna zbog čega. I tim se ljudima uglavnom posle toga gubio svaki trag, do dana današnjeg. Sigurno su među onih 16.500 koji se još uvek vode kao “nestali”. Sećam se onda priče moga druga Siniše iz Brčkog, koji je zahvaljivao bogu što se ne zove Samir, iako se baš tako trebao zvati, jer je najbolji drug njegovog starijeg brata nosio upravo to “balijsko” ime. Siniša je uz to bio još i obrezan/osunećen, iz medicinskih razloga. I onda je zamišljao situaciju: zaustave ga na granici, ime mu je Samir, prezime koje može biti bilo čije i onda ga nateraju da skine gaće kao krunski dokaz svega. Kad ono: Siniša obrezan! Ne bi ga ni Sava ni Drina oprali od “krivice”! Ako mislite da ljudi u Bosni nisu stradali i samo zato što su bili obrezani, gorko se varate! Ludilo, kad se jednom pusti iz boce, postaje sve maštovitije.
Sećam se i 1999. godine, kada sam se nakon NATO bombardovanja zaputio u Banjaluku na proslavu 10 godina mature i kada me je pandur na Pavlovića ćupriji “skinuo” sa busa, uz obrazloženje da ratno stanje još nije završeno i da ne mogu izaći iz Srbije. Tvrdoglav, k’o pravi Bosanac, ja sam sišao s autobusa, otišao do prve kafane i pitao na koje sve načine može da se pređe granica na Drini. Odlučio sam se za jeftiniju, pešačku varijantu: s torbama u rukama prepešačio sam ispod mosta pa do reke, zatim se na signal mojih plaćenih “vodiča” uzverao na most, uskočio u traktorsku prikolicu (sic!) i iz nje iskočio nekoliko metara pre bosanske granice.
Zbog svega toga, a imam takvih priča još iha-haj, meni ni danas nije svejedno kad se bližim nekoj granici na Balkanu. Iako znam da nemam razloga da se plašim, da je rat prošao i da sada ljudi baš i ne nestaju sa lica zemlje kao tokom devedesetih, uvek me obuzme neka uznemirenost, nervoza i želja da se što pre ta kontrola završi i da nastavim da vozim dalje. Silim samoga sebe da budem što ljubazniji i opušteniji, da se ne upuštam u rasprave oko stupidnih pitanja koje graničari često postavljaju jer im se može. I delujem prilično uverljivo, jako retko me nešto posebno ispituju i kontrolišu.
A sve se to dešava u 2010. godini, na kontinentu koji se zove Evropa i na kojem egzistira tvorevina koja se zove Evropska Unija. Onda razmišljam o mojim vršnjacima koji žive u toj EU. Mislim o tome kako su živeli proteklih 20 godina i oko čega su se sekirali. I shvatam da je u mojoj, u našim glavama, granica kao institucija od ogromnog značaja zakucana kao maljem i da ćemo je iz mozga jako teško proterati. Drugim rečima, shvatam da smo mi neizlečivo – ograničeni!

(Autonomija)